Болни догађаји не заобилазе никога. „Трку не добијају они који су брзи, ни битку они који су моћни [...] непредвиђени догађаји сналазе свакога“, стоји у Библији (Проповедник 9:11). То су доживели и неки млади. Како су се изборили с болом? Погледај два примера.

•  РЕБЕКА

•  КОРДЕЛ

 Моји родитељи су се развели када сам имала 14 година.

 Говорила сам себи да се то не догађа, да мом оцу само треба мало времена да буде сам. Он је волео моју маму, зашто би је оставио? Зашто би оставио мене?

 Било ми је тешко да иком причам о томе. Једноставно сам хтела да то избацим из главе. Била сам бесна, иако то тада нисам схватала. Била сам емоционално сломљена и имала сам проблема са спавањем.

 Када сам имала 19 година, мајка ми је умрла од рака. Била је мој најбољи пријатељ.

 Развод мојих родитеља је за мене био страшно искуство, али ме је мајчина смрт дотукла. Још увек се опорављам. Проблем са спавањем се погоршао и још увек се борим са емоцијама.

 Међутим, помаже ми неколико ствари. На пример, у Пословицама 18:1 пише да не треба да се осамљујемо и зато се трудим да то не чиним.

 Поред тога, пошто сам Јеховин сведок, читам наше публикације, темељене на Библији. Једна ми је посебно помогла у време када нас је тата напустио. То је књига из два тома Млади питају – практични одговори на њихова питања. Посебно се сећам поглавља из 2. тома, „Могу ли бити срећан ако живим само с једним родитељем?“

 Неки од стихова који ми помажу да се борим с тескобом су Матеј 6:25-34. У 27. стиху, Исус је поставио питање: „Ко од вас може тиме што се брине да и мало продужи свој животни век?“

 Свима ће нам се десити лоше ствари, али сам од маме научила да је важно како ћемо се поставити у таквим ситуацијама. Она је доживела много тога. Прво развод, а после неизлечиву болест. Међутим, задржала је ведар дух и снажну веру у Бога све до краја. Никада нећу заборавити оно што ме је научила о Јехови.

 За размишљање: Како теби може помоћи читање Библије и библијских публикација када пролазиш кроз неки болан период? (Псалам 94:19).

 Кад сам имао 17 година, био сам поред оца кад је умро. Тај губитак је био нешто најстрашније што сам доживео. Био сам сломљен.

 Мислио сам да није умро, да је то неко други кад су га прекрили чаршавом. Говорио сам себи: „Пробудиће се сутра.“ Осећао сам празнину и био сам изгубљен.

 Моја породица и ја смо Јеховини сведоци и наша скупштина нам је била од велике помоћи. Они су се бринули за наше оброке и боравили код нас. Били су нам подршка не само кратко након оног што смо доживели већ и дуже време. То је за мене доказ да су прави хришћани (Јован 13:35).

 Стихови који су ми много значили налазе се у 2. Коринћанима 4:17, 18. Тамо стоји: „Наша тренутна и лака невоља доноси нам све већу, вечну славу, јер ми не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види. Наиме, оно што се види је привремено, а оно што се не види је вечно.“

 Посебну снагу ми даје осамнаести стих. Татина патња је била привремена, али оно што Бог обећава је вечно. Татина смрт ме је навела да размишљам о животу и шта желим да постигнем.

 За размишљање: Како ти неки болан догађај може помоћи да преиспиташ шта желиш да постигнеш у животу? (1. Јованова 2:17).