NIKO ne izgleda tako bespomoćno kao tek rođena beba. Kada smo došli na svet u potpunosti smo zavisili od svojih roditelja. Dok smo učili da hodamo, nepoznati ljudi su nam ličili na divove. Plašili smo ih se ako nam roditelji nisu bili blizu. Ali čim bismo mamu ili tatu uhvatili za ruku, strah bi nestao.

Naš rast i razvoj u detinjstvu zavisio je od toga koliko su nam ljubavi i pažnje pružili naši roditelji. Saznanje da nas oni vole ulivalo nam je osećanje sigurnosti. Kada su nam govorili da smo dobri ili da smo nešto dobro uradili, sticali smo samopouzdanje i razvijali se kao ličnost.

Kad smo bili malo stariji, osećanje sigurnosti ulivali su nam i naši vršnjaci. Dobro smo se osećali u njihovom društvu i školska sredina nam nije izgledala toliko strašno.

Ovo je, naravno, slika idealnog detinjstva. Međutim, neki mladi teško sklapaju prijateljstva, a veliki broj dece je uskraćen za ljubav i podršku svojih roditelja. „Kad god vidim slike srećnih i radosnih porodica pomislim kako bih volela da sam i ja imala takvu porodicu dok sam bila mala“, iskreno kaže Melisa. * Možda se i vi tako osećate.

Možda tokom detinjstva niste stekli dovoljno samopouzdanja. Možda vam roditelji nisu pružili dovoljno ljubavi i pažnje. Možda su se vaši roditelji stalno svađali i na kraju razišli, zbog čega ste neopravdano krivili sebe. Ili što je još gore, možda vas je neko od roditelja verbalno ili fizički zlostavljao.

Kako dete može reagovati u takvim okolnostima? Neki se u tinejdžerskim godinama okreću drogama ili utehu traže u alkoholu. Drugi se u potrazi za osećajem pripadnosti pridružuju uličnim bandama. Neki pak u nedostatku samopouzdanja olako ulaze u ljubavne veze misleći da će tako naći ljubav i naklonost. Ali takve veze uglavnom kratko traju, a raskid često dovodi do još veće nesigurnosti.

Čak i ona deca koja u ranjivim tinejdžerskim godinama ne upadnu u ovakve zamke možda ipak ne uspeju da steknu dovoljno samopouzdanja i bore se sa osećanjem manje vrednosti. „Bila sam ubeđena da ništa ne vredim jer mi je majka uvek to govorila“, kaže Ana. „Ne sećam se da me je ikada pohvalila niti da mi je pokazala da me voli.“

Teško detinjstvo nije jedini razlog što se neko bori sa osećanjem nesigurnosti i manje  vrednosti. Možda su takva osećanja posledica razvoda, izazova koje donosi starost ili čak nezadovoljstva ličnim izgledom. Šta god da je njihov uzrok, ona nam kradu radost i kvare dobre odnose sa drugima. Kako možemo savladati takva osećanja?

Svi mi treba da znamo da postoji neko ko može da nam pomogne i ko to zaista želi. To je sam Bog.

On nam je preko svog proroka Isaije rekao: „Ne osvrći se plašljivo, jer sam ja tvoj Bog. Ja ću te ojačati i pomoći ću ti. Podržaću te svojom pravednom desnicom“ (Isaija 41:10, 13). Zaista je utešno razmišljati o tome da figurativno rečeno Bog želi da nas uzme za ruku. Zato nema potrebe da budemo preterano zabrinuti.

U Bibliji se govori o nekim Božjim slugama koje su bile veoma zabrinute ali su naučile da prihvate ruku koju im Bog pruža. Ana, Samuilova majka, osećala se manje vrednom zato što nije imala dece. Često je bila izvrgnuta podsmehu upravo zato što je bila nerotkinja. Nije mogla da jede i često je plakala (1. Samuilova 1:6, 8). Ali kada se pomolila Bogu i rekla mu šta je sve muči, nije se više osećala bezvredno (1. Samuilova 1:18).

Psalmista David se isto tako ponekad osećao nesigurno i nezaštićeno. Kralj Saul ga je godinama progonio. David je nekoliko puta za dlaku izbegao smrt, a bilo je i momenata kada je mislio da više ne može izdržati pod teretom svojih problema (Psalam 55:3-5; 69:1). Uprkos tako teškim situacijama, napisao je: „U miru ću leći i spavati, jer mi ti, Jehova, daješ da živim u spokoju“ (Psalam 4:8).

I Ana i David su sav svoj teret bacili na Jehovu i on im je dao snage da se izbore sa svim onim što ih je mučilo (Psalam 55:22). Kako i mi danas možemo to učiniti?

1. Naučimo da se uzdamo u Jehovu, našeg nebeskog Oca

Isus nas je podsticao da upoznamo njegovog Oca, „jedinog istinitog Boga“ (Jovan 17:3).  Apostol Pavle je rekao da Bog „nije daleko ni od koga od nas“ (Dela apostolska 17:27). Isusov učenik Jakov je napisao: „Približite se Bogu, i on će se približiti vama“ (Jakovljeva 4:8).

Da bismo savladali osećanje nesigurnosti i da se ne bismo preterano brinuli veoma je važno da prihvatimo činjenicu da imamo nebeskog Oca koji nas voli i brine za nas. Naravno, treba nam vremena da izgradimo takvo poverenje, ali to je vredno svakog truda. „Kada sam prihvatila Jehovu kao svog nebeskog Oca, napokon sam imala nekoga kome sam mogla reći kako se osećam“, kaže Karolina. „To mi je mnogo značilo.“

„Jehova mi je pomogao da se izborim sa osećanjem nesigurnosti kada sam ostala bez roditelja“, kaže Rahela. „U molitvi sam govorila Jehovi kako se osećam i molila sam ga da mi pomogne u rešavanju problema, što je on zaista i učinio.“ *

2. Pronađimo sigurnost među suvernicima

Isus je poučio svoje učenike da jedni druge smatraju braćom i sestrama. „Vi ste svi braća“, rekao im je (Matej 23:8). On je želeo da njegovi učenici vole jedni druge i da budu jedna takoreći velika duhovna porodica (Matej 12:48-50; Jovan 13:35).

U skupštinama Jehovinih svedoka vlada topla i srdačna atmosfera jer se svi iskreno trude da budu poput jedne velike porodice (Jevrejima 10:24, 25). Za mnoge su skupštinski sastanci poput melema za njihovu ranjenu dušu.

„U skupštini sam imala jednu dobru prijateljicu, koja je razumela moju bol“, kaže Eva. „Umela je da me sasluša, čitala mi je neke biblijske stihove i molila se sa mnom. Trudila se da ne budem usamljena. Pomogla mi je da pretresem stvari koje su me mučile i da se rasteretim. Ponovo sam stala na noge zahvaljujući njenoj podršci.“ Rahela kaže: „U skupštini sam pronašla ’majku i oca‘. Uz njih sam se zaista osećala voljeno i sigurno.“

3. Budimo dobri i ljubazni prema drugima

Ljubav i dobrota su temelj čvrstih prijateljstava. Isus je rekao da „više usrećuje davanje nego primanje“ (Dela apostolska 20:35). I sami se možemo uveriti u to da što više  ljubavi pokazujemo prema drugima, više je i sami primamo. Isus je rekao svojim učenicima: „Dajte, i daće vam se“ (Luka 6:38).

Svi se mi osećamo bolje kada volimo druge i kada oni vole nas. I sama Biblija kaže da „ljubav nikada ne prestaje“ (1. Korinćanima 13:8). „Znam da neke loše predstave koje imam o sebi jednostavno nisu tačne“, iskreno kaže Marija. „Protiv takvih misli se borim tako što pomažem drugima i onda ne mislim toliko o sebi. Uvek se dobro osećam kada uradim nešto za druge.“

Ova tri koraka koja smo upravo spomenuli nisu neka magična formula koja donosi brzo i trajno olakšanje, ali svakako mogu biti od pomoći. „Još uvek se borim sa osećanjem nesigurnosti“, iskreno kaže Karolina. „Ali imam više samopouzdanja. Znam da Bog brine za mene i imam dosta dobrih prijatelja u čijem se društvu dobro osećam.“ Rahela ima slično iskustvo. Ona kaže: „S vremena na vreme obuzme me tuga. Ali imam duhovnu braću i sestre od kojih mogu tražiti savet i koji mi pomažu da pozitivnije sagledam svoju situaciju. Što je najvažnije, imam nebeskog Oca kome se svakog dana mogu obratiti. To je zaista velika stvar.“

Međutim, postoji i trajno rešenje. Biblija govori o predstojećem novom svetu u kome se niko neće boriti sa osećanjem nesigurnosti. U Božjoj Reči piše: „Svako će sedeti pod svojom lozom i pod svojom smokvom i niko ih neće plašiti, jer to su reči iz usta Jehove nad vojskama“ (Mihej 4:4). Tada se ni zbog koga nećemo osećati loše i nezaštićeno, niti će iko moći da nam naudi. Nećemo se sećati čak ni duboko ukorenjenih trauma iz prošlosti (Isaija 65:17, 25). Bog i njegov Sin, Isus Hrist, uspostaviće pravdu, a „plod pravde biće spokojstvo i sigurnost doveka“ (Isaija 32:17).