САРА начас оставља свој посао и подиже поглед ка хоризонту. Око ње су слуге које марљиво обављају своје послове. Она је добра и мудра господарица и никада од њих не очекује превише. Али ни она сама не седи скрштених руку већ вредно ради. Руке су јој уморне и зато их лагано масира како би одагнала бол. Готово читав дан је била заокупљена зашивањем закрпе на шатор, који је већ годинама њен дом. Тканина од козје длаке је током година избледела и отврднула од кише и врелине сунца, те се лако кида. Док је вредно радила, дан јој је просто пролетео. Сунце је већ добило златножуту боју и полако се спушта иза оближњих брда. У раним јутарњим сатима је погледом испратила свог вољеног мужа, Аврахама *, а сада жељно чека да се он врати. Када види његову силуету у даљини, на лицу јој се појављује осмех.

Прошла је деценија откако је Аврахам повео своју породицу и слуге преко реке Еуфрат и упутио се ка Ханану. Сара га је свим срцем подржала у тој одлуци и одважно закорачила у живот пун неизвесности јер је знала да ће Аврахам имати важну улогу у Јеховиној намери. Наиме, Бог је обећао да ће од њега потећи посебно потомство. Али како ће се то испунити кад је Сара нероткиња, а уз то има и 75 година? Сигурно и сама много размишља о томе и та неизвесност јој вероватно не пада лако.

Понекад се и ми питамо како ће Бог остварити оно што је обећао. Обично нам није лако да стрпљиво чекамо, нарочито ако је у питању нешто чему се већ дуго надамо. Шта можемо научити од ове жене изузетне вере?

Аврахам и Сара су се недавно вратили из Египта (Постанак 13:1-4). Сместили су се у брдовитом пределу источно од Ветиља, места које је међу Хананцима познато као Луз. Са ове висине, Сара види велики део Обећане земље. У околини се налазе хананска села и путеви који воде ка далеким земљама. Међутим, овај крајолик није ни налик Сарином родном граду, Уру. Тај богати, развијени месопотамски град препун тржница с најразноврснијом робом сада је од њих удаљен 1 900 километара. Тамо је Сара оставила многе вољене рођаке и лепу кућу изграђену од трајних материјала, у којој је поред свих удобности вероватно имала и воду. Да ли Сара са сетом у очима гледа ка истоку, жалећи за оним што је оставила за собом? То бисмо највероватније помислили у први мах. Међутим, није било тако.

Отприлике 2 000 година касније, Бог је надахнуо апостола Павла да запише нешто о Сари и Аврахаму. Павле је написао: „Да су мислили на  ону [земљу] из које су отишли, још би имали прилику да се тамо врате“ (Јеврејима 11:8, 11, 15). Ни Сара ни Аврахам нису чежњиво размишљали о прошлости. Да су се препустили таквим мислима, вероватно би се већ вратили у Ур. Тако би пропустили прилику да се преко њих остваре Јеховина обећања, а ми данас не бисмо ни чули за њих. Захваљујући томе што су остали послушни Јехови, постали су узор небројеним генерацијама људи.

Сара није носталгично размишљала о прошлости већ се усмерила на оно што је пред њом. То јој је помогло да подржи свог мужа у одлуци да живе номадским животом. Изазов је био често се селити — требало је сваки пут спаковати ствари, бринути о стадима током путовања и по доласку на одредиште поново се распремити и подићи шаторе. А поред свега тога, мучило ју је још нешто. Јехова је Аврахаму поновио своје обећање о потомству, али њу још увек није ни споменуо (Постанак 13:14-17; 15:5-7).

Дошао је тренутак да Сара саопшти Аврахаму оно о чему већ неко време размишља. Осећања су јој помешана док му говори: „Молим те, послушај ме. Јехова ме је учинио нероткињом. Молим те, лези с мојом слушкињом. Можда ћу преко ње добити децу.“ Како је могуће да Сара свог мужа моли да легне с њеном слушкињом, Агаром? Премда из нашег угла овај захтев делује крајње необично, у библијска времена је било сасвим уобичајено да мушкарац има још једну жену или иночу ради потомства. * Сара је можда мислила да је то једини начин да од Аврахама настане потомство које је Бог обећао. За сваку је похвалу што је била спремна на тако велику жртву! Како је Аврахам реаговао на њен захтев? Из Библије сазнајемо да ју је послушао (Постанак 16:1-3).

Да ли је Бог навео Сару да Аврахаму да̂ овај предлог? Није. Изгледа да је то била њена идеја. Из њеног угла није постојало друго решење. Мислила је да ју је Јехова учинио нероткињом и није могла ни да замисли да ће он своје обећање остварити на неки други начин. Одлуком да своју слушкињу да̂ Аврахаму Сара је сама себи отежала живот. Иако то није био мудар потез, не можемо занемарити чињеницу да је поступила веома несебично. У свету у ком људи своје жеље стављају испред свега другог, спремност на жртве је права реткост. Ако смо спремни да Божју вољу ставимо испред сопствених жеља, слични смо несебичној Сари.

Убрзо је Агара затруднела са Аврахамом. Мислећи да је то чини важнијом од Саре, почела је с презиром гледати на њу. Какво разочарање за Сару! Након што се пожалила Аврахаму, он јој је допустио да са својом слушкињом ради шта хоће. Премда се не наводи како, у библијском запису стоји да је Сара почела да понижава Агару. Ни Бог се није успротивио томе. Убрзо је Агара родила сина и дала му име Исмаило (Постанак 16:4-9, 16). Годинама након тога, када је Сара имала 89, а Аврахам 99 година, Јехова им је пренео једну предивну поруку.

Јехова је свом пријатељу Аврахаму поново потврдио да ће умножити његово потомство. Том приликом му је такође променио име. До тог тренутка се звао Аврам, а од тада је познат као Аврахам, што значи „отац мноштва“. Поред тога, Јехова је тада први пут поменуо где је Сара у целој тој причи. Њено дотадашње име, Сараја, што можда значи „свадљива“ променио је у Сара, како нам је и дан-данас позната. Шта значи име Сара? „Кнегиња“! Јехова је рекао зашто је изабрао баш ово име за њу: „Ја ћу је благословити и преко ње ћу ти дати сина. Благословићу је и од ње ће настати народи; краљеви народа изаћи ће од ње“ (Постанак 17:5, 15, 16).

Јеховино обећање о потомству преко ког ће се благословити сви народи испуниће се преко Сариног сина! Бог је рекао да му дају име Исак, што значи „смех“. Када је Аврахам први пут чуо да ће Сара родити сина, толико је био срећан и задивљен да је пао ничице и насмејао се (Постанак 17:17; Римљанима 4:19, 20). А каква је била Сарина реакција на ову вест?

Три непозната човека прилазе Аврахамовом шатору. Иако су дошли у време дневне жеге, остарели Аврахам и Сара их срдачно дочекују. Аврахам каже Сари да брзо замеси тесто од финог брашна и испече погаче. У библијска времена је било потребно много труда да би се указало гостопримство. Аврахам није сав посао оставио Сари, већ се и сам потрудио да угости ове људе. Брзо је отишао до стада и заклао младог јунца, а затим је припремио још хране и пића (Постанак 18:1-8). Касније се испоставило да су ови људи заправо анђели! Апостол Павле је највероватније имао на уму овај догађај када је написао: „Не заборављајте гостољубивост, јер показујући је неки су, и не знајући, угостили анђеле“ (Јеврејима 13:2). Да ли, попут Аврахама и Саре, и ми можемо бити још гостољубивији?

Сара је у шатору, ван видокруга ових људи и слуша њихов разговор са Аврахамом. Један од њих поново помиње да ће Сара родити сина. Она је толико изненађена да се у себи смеје и каже: „Зар ћу сада кад сам остарила и кад је мој господар стар осетити ту радост?“ Анђео је наводи на размишљање добрим питањем: „Зар је Јехови ишта немогуће?“ Сара из страха почиње да се брани, што је сасвим природна реакција за људе, и каже: „Нисам се смејала!“ Анђео јој на то одговара: „Јеси, смејала си се“ (Постанак 18:9-15).

Да ли то што се Сара насмејала показује да није имала довољно вере? Никако. У Библији стоји: „Вером је Сара добила моћ да зачне потомка, иако јој је већ прошло доба за рађање, јер је сматрала верним онога који је дао обећање“ (Јеврејима 11:11). Сара је добро познавала Јехову. Знала је да он испуњава све што обећа. Када нам није лако да верујемо у неко Божје обећање, треба да путем Библије боље упознамо Бога. Тада ћемо разумети да је Сара с правом веровала Јехови. Јехова је веран Бог и увек испуњава своја обећања — понекад онако како то уопште не очекујемо.

Сара је исцрпљена од порођаја, али њеној срећи нема краја те сва насмејана каже: „Бог ми је дао да се смејем, и свако ко чује за ово смејаће се са мном“ (Постанак 21:6). Сада када Аврахам  има 100 година, а она 90, коначно је доживела оно што је чекала целог живота — родила му је сина! Дали су му име Исак. Заиста има смисла што је Бог за њега изабрао баш то име, које значи „смех“. Нема сумње да је овај предивни дар од Јехове Сари употпунио живот. Али одгајање овог детета била је и огромна одговорност.

Од Исаковог рођења је прошло пет година. Аврахам је приредио велику гозбу да би прославио то што је Исак престао да сиса. Међутим, у овој породици није све тако идилично. Сара већ неко време примећује нешто што је веома забрињава. Наиме, Агарин син, Исмаило, који има 19 година, често се руга малом Исаку. Сара увиђа да то није дечја игра већ злостављање. Апостол Павле је Исмаилово понашање чак назвао прогонством. Сара се брине за Исака не само зато што му је мајка, већ и због тога што зна да ће он имати важну улогу у Јеховиној намери. Зато скупља храброст и каже Аврахаму да отера Агару и Исмаила (Постанак 21:8-10; Галатима 4:22, 23, 29).

Како Аврахам реагује? То му се нимало не допада јер се ради о његовом сину. Он воли Исмаила и због својих очинских осећања не види озбиљност ситуације. Али Јехова види да је Сара потпуно у праву и одлучује да се умеша. Он каже Аврахаму: „Немој да се љутиш због онога што ти Сара говори о дечаку и о твојој робињи. Послушај њен глас, јер ће преко Исака доћи оно што ће се назвати твојим потомством.“ Затим га уверава да ће Агара и Исмаило бити добро збринути. Аврахам има потпуно поверење у њега и зато чини оно што му је речено (Постанак 21:11-14).

Сара је била добра супруга Аврахаму и њих двоје су се одлично допуњавали. Али то не значи да му је увек говорила само оно што је желео да чује. Кад год је видела проблем који би могао угрозити њихову породицу, отворено је разговарала са Аврахамом. Међутим, њену директност никако не треба мешати с непоштовањем. Апостол Петар, који је и сам био у браку, поменуо је Сару као изврстан пример жене која дубоко поштује свог мужа (1. Коринћанима 9:5; 1. Петрова 3:5, 6). Заправо, да је Сара ћутала о проблему који се појавио између Исмаила и Исака, тиме не би учинила ништа добро Аврахаму јер би се с временом ситуација у породици само погоршала и он би имао још више проблема. Једноставно је рекла оно што је требало рећи.

Сара нам је показала како се може отворено, а уједно и с поштовањем разговарати с мужем. Понекад, додуше, многе супруге пожеле да се Јехова умеша, као што је то урадио у Сарином случају. Али и оне саме могу допринети да њихов брак буде успешан тако што попут Саре развијају стрпљење, љубав и веру.

Премда је Јехова ову драгу жену назвао кнегињом, она није очекивала посебан третман. Није ни чудо што је Аврахам много жалио када је Сара умрла, у 127. години * (Постанак 23:1, 2). Сигурно му је много недостајала! Нема сумње да Јехова једва чека да је ускрсне и награди њену верност бескрајним животом на рајској земљи (Јован 5:28, 29).