Рођен сам у једном селу у Саксонији, покрајини у саставу некадашње Немачке Демократске Републике, која је познатија као Источна Немачка. Родитељи су ме одгајали с пуно топлине и љубави и одмалена су ме поучавали високим моралним вредностима. Пошто је Немачка Демократска Република била комунистичка држава, већини људи религија уопште није била битна. Тако је било и у мом случају — Бог за мене није постојао. Све до 18. године, моје размишљање су обликовали атеизам и комунизам.

Комунизам ми се свидео јер је заговарао једнакост међу свим људима. Допало ми се и то што према комунизму сва имовина треба да буде равноправно расподељена. Кад би се то спровело у дело, више не би неки живели у екстремном богатству а други у крајњем сиромаштву. Све ме је то подстакло да се прикључим Савезу комунистичке омладине. Кад сам имао 14 година, волонтирао сам на једном пројекту за заштиту животне средине — сакупљао сам папир за рециклажу. Власти града Ауе су ме наградиле за то. Иако сам био врло млад, познавао сам многе истакнуте политичаре у Немачкој Демократској Републици. Био сам уверен да тежим ка правим вредностима и да ми предстоји светла будућност.

Међутим, сви моји снови су се изненада распршили када је 1989. пао Берлински зид, а с њим и цео Источни блок. Затим је уследило још једно разочарање. Сазнао сам да власт Немачке Демократске Републике уопште није била праведна као што сам мислио. На пример, на оне који нису подржавали комунизам гледало се као на грађане другог реда. Питао сам се: Како је ово могуће? Зар ми комунисти не верујемо да су сви људи једнаки? Да ли је могуће да је комунизам био добар само у теорији? Обузео ме је немир.

Зато сам дигао руке од политике и посветио се музици и сликарству. Ишао сам у средњу музичку школу и планирао сам да после ње кренем на музичку академију. Сањао сам о томе да постанем познат музичар и сликар. Више се нисам држао високог морала ком сам одмалена поучаван. Понекад сам имао и више девојака истовремено. Било ми је битно само да се добро проведем. Али ништа од тога  — ни музика, ни сликање, ни живот без моралних ограничења — није ми пружило унутрашњи мир. Моји страхови су били видљиви чак и на ономе што бих насликао. Размишљао сам: Шта ме чека у будућности? Који је смисао живота?

Био сам пресрећан када сам пронашао одговоре на своја питања! Било је то у средњој школи. Једне вечери се у мом друштву из школе повео разговор о будућности. Ту је била и Менди *, која је била Јеховин сведок. Те вечери ми је дала добар савет. Рекла ми је: „Андреас, ако желиш одговоре на своја питања о будућности и сврси живота, погледај шта Библија каже.“

Искрено, сумњао сам да ћу тако нешто пронаћи у Библији, али из радозналости сам ипак погледао. Менди ми је рекла да прочитам 2. поглавље Књиге пророка Данила. Кад сам видео шта тамо пише, нисам могао да верујем својим очима. Било је то пророчанство о светским силама које ће имати огроман утицај на човечанство. Баш као што је било проречено, оне су се једна за другом смењивале кроз историју све до нашег времена! Затим ми је Менди показала и библијска пророчанства о будућности. Коначно сам добио одговоре на своја питања! Занимало ме је како је неко могао тако тачно предвидети будућност. Зар је могуће да Бог ипак постоји?

Менди ме је упознала са својим суверницима, Хорстом и Ангеликом. Овај брачни пар ми је помогао да боље разумем Библију. Убрзо сам схватио да једино Јеховини сведоци доследно користе Божје име, Јехова, и једино они другима говоре о њему (Псалам 83:18; Матеј 6:9). Сазнао сам да Јехова Бог нуди људима могућност да заувек живе у рају на земљи. У Псалму 37:9 пише: „Они који се у Јехову уздају поседоваће земљу.“ Веома ми се допало што ово обећање подједнако важи за све људе — потребно је само да живе по Божјим мерилима, која су наведена у Библији.

Међутим, морао сам да се помучим да бих и сам у томе успео. На пример, имао сам превисоко мишљење о себи због свог успеха у музици и сликарству. Поред тога, тешко ми је било да живим морално. Не могу речима описати колико сам захвалан Јехови што је толико стрпљив, разуман и што опрашта онима који се труде да живе по библијским мерилима.

До 18. године су ме обликовали комунизам и атеизам, а онда је Библија почела да утиче на мој живот. Оно што сам сазнао из Библије одагнало је све моје стрепње. Постао сам Јеховин сведок 1993. године, а 2000. сам се оженио Табитом, која је такође Јеховин сведок. Обоје волимо да разговарамо с другима о Библији и то често чинимо. Многи на које наилазимо одрастали су у духу комунизма и атеизма, као и ја. Велико ми је задовољство што им могу помоћи да упознају Јехову Бога.

Кад сам почео да се дружим с Јеховиним сведоцима, моји родитељи су били престрављени. Међутим, с временом су видели да ме то чини још бољим и срећнијим човеком. Сада и они читају Библију и долазе на наше хришћанске састанке.

Табита и ја имамо стабилан брак јер се трудимо да примењујемо библијске савете. На пример, Библија каже да брачни партнери треба да буду верни једно другом (Јеврејима 13:4). Тога се и држимо.

Више не живим у страху. Поред тога, имам сувернике широм света који су ми попут породице. Сви смо равноправни, а то је оно за чим сам толико тежио.