НИЈЕ био богат, нити се налазио међу уваженим члановима друштва. Чак није имао ни свој дом. Па ипак, његова учења утичу на животе милиона људи. Али да ли је Исус Христ заиста постојао? Шта су о томе рекле неке уважене личности?

• Мајкл Грант, историчар чија су специјалност античке цивилизације, рекао је: „Требало би да на Нови завет применимо исте критеријуме као на друге историјске списе. Постојање многих паганских личности никада није ни довођено у питање. Зашто бисмо онда доводили у питање Исусово постојање?“

• Рудолф Бултман, професор Новог завета, изјавио је: „То што неки сумњају да је Исус постојао нема никаквог основа, нити је вредно расправе. Ниједна разумна особа неће посумњати у то да је Исус оснивач чувеног покрета, чији је зачетак чинила мала група [хришћана] у Палестини.“

• Вил Дјурант, историчар, писац и филозоф, написао је: „Да неколико простих, необразованих људи у једној генерацији измисли тако снажну и привлачну личност, тако узвишену етику и тако надахњујућу визију људског братства, то би било чудо далеко невероватније од било којег забележеног у јеванђељима.“

• Алберт Ајнштајн, немачки физичар, изјавио је: „Ја сам Јеврејин, али сам очаран величанственом личношћу Назарећанина.“ Када је био упитан да ли Исуса сматра историјском личношћу, одговорио је: „Апсолутно! Просто је немогуће читати јеванђеља а не осетити колико је Исус стваран. Његов карактер се огледа у свакој речи коју је изговорио. Ниједан мит не одише таквим животом.“

  „Просто је немогуће читати јеванђеља а не осетити колико је Исус стваран.“ (Алберт Ајнштајн)

Најдетаљнији запис о Исусовом животу и његовој служби налази се у јеванђељима, од којих је свако добило име по свом писцу — Матеју, Марку, Луки и Јовану. Осим тога, Исус се спомиње и у многим световним изворима.

• ТАЦИТ

  (око 56 – 120. н. е.) Сматра се да је Тацит био један од највећих римских историчара. У свом делу Анали, он говори о Римском царству из периода од 14. до 68. н. е. (Исус је умро 33. н. е.) Тацит наводи да се причало да је цар Нерон подметнуо пожар који је 64. н. е. опустошио Рим. Да би стао на пут тим гласинама, Нерон је свалио кривицу на хришћане. Тацит је за њих рекао: „Име су добили по Христу који је за Тиберијеве владе погубљен по пресуди прокуратора Понтија Пилата“ (Анали, књига XV, 44).

• СВЕТОНИЈЕ

  (око 69 – после 122. н. е.) У својој књизи Дванаест римских царева, овај историчар је описао шта се дешавало током владавине првих 11 римских царева. У одељку о Клаудију, он говори о пометњи међу Јеврејима, која је највероватније настала због различитих ставова о Исусу (Дела апостолска 18:2). Светоније наводи: „Пошто су Јевреји на Исусов подстрек стално изазивали немире, он [Клаудије] их је протерао из Рима.“ Светоније је неправедно оптужио Исуса за изазивање немира међу народом, и самим тим потврдио да је Исус постојао.

• ПЛИНИЈЕ МЛАЂИ

  (око 61 – 113. н. е.) Овај римски писац и намесник у Витинији (данашња Турска), писао је римском цару Трајану, тражећи савет о томе како да поступа с хришћанима. У том писму је рекао да је покушао да наговори хришћане да се одрекну своје вере и да је погубио оне који су то одбили. У његовом писму још стоји: „Међу њима сам оне који су тврдили да никад нису били хришћани и да нису ни сада [...] пошто би за мном поновили једну формулу призивања богова и пошто би твојој статуи [...] принели жртву тамјана, помолили се боговима, а осим тога проклињали Христа [...] одлучио да пустим на слободу“ (Писма, књига X, писмо 96).

•  ЈОСИФ ФЛАВИЈЕ

  (око 37 – 100. н. е.) Био је јеврејски првосвештеник и историчар. Он наводи да је Ананије, јеврејски првосвештеник који је имао политичку моћ, „окупио синхедрион судија, и пред њих довео брата оног Исуса кога су називали Христом, а чије је име било Јаков, а заједно са њим и друге људе“ (Јудејске старине, књига XX, поглавље IX, одломак 1).

• ТАЛМУД

  Ова збирка рабинских записа, која датира из периода од III до VI века н. е., показује да су чак и непријатељи хришћанства потврдили да је Исус стварно постојао. У једном одломку Талмуда стоји да је „на Пасху обешен Јешу [Исус] Назарећанин“. То је историјски тачно (Babylonian Talmud, Sanhedrin 43a, Munich Codex; видети Јована 19:14-16). У једном другом одломку се каже: „Нека се ниједан од наших синова или ученика не осрамоти у јавности попут Назарећанина“ (Babylonian Talmud, Berakoth 17b, Munich Codex; видети Луку 18:37).

Поред описа Исусовог живота и његове службе, јеванђеља садрже и многе детаље о неким особама, као и о времену и месту радње, што је карактеристично за историјске списе. На пример, оно што се налази у Луки 3:1, 2, помаже нам да утврдимо када је Јован Крститељ, који је најавио Исусов долазак, започео своју службу.

Лука је рекао: „У петнаестој години владавине цара Тиберија, кад је Понтије Пилат био намесник Јудеје, Ирод тетрарх у Галилеји, а његов брат Филип тетрарх у Итуреји и Трахонитиди, и Лисанија тетрарх у Авилини, у данима Кајафе и свештеничког главара Ане, реч Божја дошла је Јовану, Захаријином сину, у пустињи.“ Захваљујући свим овим детаљима, можемо закључити да је Јован Крститељ започео са својом службом 29. н. е.

 Та седморица владара, чија је имена Лука навео, добро су познати историчарима. Додуше, неки критичари су једно време доводили у питање постојање Понтија Пилата и Лисаније. Међутим, испоставило се да нису били у праву. Пронађени су натписи на којима се налазе имена ових званичника, што потврђује да је тачно оно што је Лука записао. *

Веома је важно да знамо да ли је Исус постојао јер се његова учења и те како тичу нашег живота. На пример, Исус је говорио људима о томе како могу имати срећан и испуњен живот. * Такође је говорио о времену када ће наша планета бити мирно и безбедно место за живот. Тада ће над земљом владати само једна власт, која се зове „Божје Краљевство“ (Лука 4:43).

Назив „Божје Краљевство“ је прикладан јер је то Божја власт (Откривење 11:15). То се недвосмислено види из следећих Исусових речи у молитви Оченаш: „Оче наш, који си на небесима [...] Нека дође краљевство твоје. Нека буде воља твоја [...] и на земљи“ (Матеј 6:9, 10). Шта ће Божје Краљевство учинити за људе?

• Неће више бити ратова и грађанских немира (Псалам 46:8-11).

• Похлепа, корупција и цело искварено друштво биће ствар прошлости (Псалам 37:10, 11).

• Сви људи ће имати посао који ће им причињавати задовољство (Исаија 65:21, 22).

• Природа ће се потпуно опоравити и биће обиља хране за све (Псалам 72:16; Исаија 11:9).

Неки можда мисле да су ова обећања само пусти снови. Али да ли је реално очекивати да људи нешто промене? Размислите о следећем: Иако постоји велики напредак на пољу образовања, науке и технологије, милиони људи живе у страху и неизвесности. Сваког дана се суочавамо с последицама економске кризе, злоупотребе власти и верске дискриминације. Људске власти не успевају да промене свет набоље (Проповедник 8:9).

Зато питање да ли је Исус заиста постојао завређује нашу пажњу. * У 2. Коринћанима 1:19, 20 стоји: „Колико год има Божјих обећања, посредством [Исуса] постала су ’да‘.“