ШТА вам падне на ум када се спомене смеће? Вероватно помислите на отпатке и непријатан мирис. Тешко да бисте очекивали да тамо нађете било шта вредно, а камоли неки скупоцен драгуљ.

Ипак, пре једног века је нешто вредно било пронађено управо на таквом месту — у смећу. Међутим, то није био дослован драгуљ. Шта је то било? Зашто је то откриће важно за нас данас?

Крајем ХIХ века, Бернард Гренфел и Артур Хант, научници са Оксфордског универзитета, отпутовали су у Египат. Тамо су у гомилама смећа недалеко од долине Нила открили доста папирусних фрагмената. Касније, 1920. године, док су пописивали пронађене фрагменте, Гренфел је дошао до још неких фрагмената који су били ископани у Египту. Њих је набавио за библиотеку „Џон Рајландс“ у Манчестеру, у Енглеској. Међутим, њих двојица нису поживели довољно дуго да заврше рад на пописивању свих фрагмената.

Тај посао је довршио Колин Робертс, још један научник са Оксфордског универзитета. Док је разврставао фрагменте, запазио је један комадић папируса дужине 9 центиметара и ширине 6 центиметара. Није могао да верује када је у рукопису на грчком угледао речи које су му биле познате. С једне стране су биле речи из Јована 18:31-33. На другој су се налазили делови 37. и 38. стиха. Робертс је схватио да је наишао на драгуљ непроцењиве вредности.

Робертс је претпоставио да је тај папирусни фрагмент веома стар. Али колико? Да би то сазнао, послужио се методом која се користи у научној дисциплини познатој као палеографија. * Наиме, упоредио је рукописни стил на том фрагменту с манускриптима чије је време писања било јасно утврђено. Применом ове методе, могао је приближно одредити његову старост. Али желео је да буде сигуран. Стога је фотографисао фрагмент, послао слике тројици стручњака који су се бавили проучавањем папирусних рукописа и замолио их да утврде његову старост. До каквог су закључка дошли ти стручњаци?

Анализирањем рукописног стила и појединачних слова, сва тројица стручњака су се сложила да је фрагмент написан у првој половини другог века — само неколико деценија након смрти апостола Јована. Међутим, палеографија није непогрешива метода датирања рукописа, због чега један други стручњак сматра да је овај текст могао бити написан и касније током другог века. Ипак, овај комадић папируса је био — и још увек је — најстарији постојећи рукописни фрагмент грчког дела Светог писма. Тај фрагмент је постао познат као папирус Рајландс.

Зашто је овај фрагмент Јовановог јеванђеља толико важан људима који цене Библију? Из најмање два разлога. Пре свега, овај фрагмент нам у извесној мери открива колико су први хришћани ценили свете списе. На који начин?

 У другом веку су постојали текстови у облику свитка и у облику кодекса. Свитак се правио тако што су се листови папируса или пергамента лепили или зашивали један за други, чиме би се добио један дугачак лист за писање. Потом се он могао смотати и одмотати по потреби. У већини случајева се писало само на једној страни свитка.

Међутим, фрагмент који је Робертс открио био је исписан са обе стране. На основу тога се може закључити да је потицао из неког кодекса, а не свитка. Кодекс се правио од увезаних листова пергамента или папируса и личио је на данашње књиге.

У чему је била предност кодекса у односу на свитак? Први хришћани су проповедали другима (Матеј 24:14; 28:19, 20). Ширили су добру вест из Светог писма где год су могли пронаћи људе — код куће, на трговима и на улици (Дела апостолска 5:42; 17:17; 20:20). Зато је било много практичније да имају свете списе у облику кодекса, јер су њиме могли лакше руковати.

Захваљујући постојању кодекса, хришћанске скупштине и појединци су лакше могли да препишу свете списе. Тако су настали бројни преписи јеванђеља, што је несумњиво допринело брзом ширењу хришћанства.

Други разлог зашто је за нас важан папирус Рајландс јесте тај што открива колико је изворни библијски текст тачно пренет. Иако се у овом фрагменту налази само неколико стихова из Јовановог јеванђеља, значајно је то што су они скоро идентични са оним што налазимо у данашњим Библијама. Дакле, папирус Рајландс показује да библијски текст није промењен иако је током времена био много пута преписиван.

Наравно, овај фрагмент Јовановог јеванђеља је само један од више хиљада фрагмената и рукописа који потврђују да је изворни библијски текст верно пренет. У књизи Библија је у праву, Вернер Келер износи свој закључак: „Ови најстарији рукописи [су] најубедљивији одговор свима који сумњају у оригиналност и веродостојност библијских текстова.“

Истина, хришћанима вера не зависи од археолошких открића. Они верују да је ’све Писмо надахнуто од Бога‘ (2. Тимотеју 3:16). Ипак, вреди запазити да драгоцени драгуљи из прошлости потврђују оно што је одавно записано у Библији: „Јеховина реч остаје заувек“ (1. Петрова 1:25).