RENE je odrasla u revnoj porodici Jehovinih svedoka u Australiji. Sada ima nešto više od 30 godina i o svom detinjstvu kaže: „Nekoliko puta smo se selili u mesta gde je bila potrebna pomoć u propovedanju. Zahvaljujući tati i mami, bilo nam je uzbudljivo i zabavno!“ Ona još dodaje: „Kada sam postala majka, želela sam da i moja deca dožive tu radost.“

 Njen suprug, Šejn, koji ima blizu 40 godina, razmišljao je na sličan način. On kaže: „Nakon što nam se rodilo drugo dete, u Stražarskoj kuli smo čitali o jednoj porodici koja je jahtom plovila po jugozapadnom delu Tihog okeana i propovedala na ostrvima Tonge. * Taj članak je u nama probudio želju da pišemo podružnicama Jehovinih svedoka u Australiji i na Novom Zelandu kako bismo saznali gde bismo mi mogli pomoći u propovedanju. * Rekli su nam da možemo da se preselimo na Tongu — ni manje ni više nego na područje o kom smo čitali!“

Nakon što su Šejn, Rene i njihova deca, Džejkob i Skaj, živeli oko godinu dana na Tongi, zbog učestalih političkih nemira morali su da se vrate u Australiju. Pa ipak, nisu izgubili iz vida svoj cilj da učine više u službi. Godine 2011, preselili su se na Norfok, malo ostrvo u Tihom okeanu, oko 1 500 kilometara istočno od Australije. Kako su prošli ovog puta? Džejkob, koji sada ima 14 godina, kaže: „Ne samo što se Jehova brinuo o nama već nam je i u službi bilo vrlo zabavno!“

Poput Šejna, Rene i njihove dece, mnoge druge porodice Svedoka rado odlaze u mesta gde se retko propoveda. Šta ih podstiče na to?

Bernet i njegova supruga Simon imaju nešto više od 30 godina. Oni su se zajedno sa svojim sinovima Estonom i Kejlebom, koji imaju 12 i 9 godina, preselili u Berktaun, zabačeni gradić u australijskoj državi Kvinslend. „Svedoci su tamo dolazili tek svake treće ili četvrte godine“, priča Bernet. „Pošto je bilo mnogo onih koji su se zainteresovali za dobru vest, želeli smo da im pružimo priliku da redovno proučavaju Bibliju.“

Mark i Karen, koji imaju oko 50 godina, služili su u nekoliko skupština u okolini Sidneja. Zatim su se sa svoje troje dece, Džesikom, Džimom i Džekom, preselili u Nulunbaj, zabačeno rudarsko naselje u australijskoj državi Severna Teritorija. Mark priča: „Volim ljude i zato sam želeo da služim tamo gde može mnogo toga da se učini u skupštini i u službi.“ Međutim, Karen je imala određene bojazni u vezi s preseljenjem. „Kada su me Mark i drugi ohrabrili“, kaže ona, „bila sam spremna da pokušam. Sada mi je drago što sam to učinila!“

Bendžamin i Kerolin su se 2011. godine sa ćerkama predškolskog uzrasta, Džejd i Brijom, preselili iz Kvinslenda u Australiji nazad u Istočni Timor, malu zemlju na ostrvu Timor u Malajskom arhipelagu. „Kerolin i ja smo već ranije služili u Istočnom Timoru kao specijalni pioniri“, priča Ben. „Služba je bila divna, a braća su nam pružala veliku podršku. Teška srca smo otišli, ali smo bili čvrsto rešeni da se vratimo. Kada su deca došla na svet, odložili smo naše planove ali nismo odustali od njih.“ Kerolin dodaje: „Želeli smo da nam deca budu u društvu misionara, betelskih radnika i specijalnih pionira, kako bi zavolela službu.“

Isus je rekao svojim sledbenicima: „Ko od vas, kad želi da gradi kulu, najpre ne sedne i proračuna trošak?“ (Luka 14:28). Slično tome, kad jedna porodica razmišlja o preseljenju na drugo područje, od presudne važnosti je da napravi dobar plan. Šta sve treba uzeti u obzir?

DUHOVNOST. „Želeli smo da pomažemo drugima, a ne da ih opterećujemo“, priča Ben. „Zato smo pre preseljenja radili na tome da ojačamo svoju duhovnost. Povećali smo učešće u službi i drugim skupštinskim aktivnostima.“

Džejkob, kog smo ranije spomenuli, kaže: „Pre nego što smo se preselili na ostrvo Norfok, pročitali smo dosta životnih priča u Stražarskoj kuli i Probudite se! o porodicama koje su služile tamo gde je potrebna pomoć u propovedanju. Razgovarali smo o izazovima s kojima su se suočavale i o tome na koji način se Jehova brinuo o njima.“ Njegova sestra, jedanaestogodišnja Skaj, dodaje: „Mnogo sam se molila, kako sama tako i s mamom i tatom!“

 EMOCIJE. Rene kaže: „Živeli smo blizu rodbine i bliskih prijatelja, u kraju koji sam volela. Najlakše je bilo ostati tu gde jesi. Ali nisam žalila za onim što ostavljam već sam razmišljala o tome kako će preseljenje pozitivno uticati na našu porodicu.“

RAZLIKE U KULTURI. Da bi se pripremile za život u novoj sredini, mnoge porodice prikupljaju informacije o mestu u koje idu. „Čitali smo o Nulunbaju sve što se moglo naći“, kaže Mark. „Braća iz tog mesta su nam slala lokalne novine koje su nam pružile određenu sliku o tamošnjem stanovništvu i njegovoj kulturi.“

Šejn, koji se preselio na ostrvo Norfok, dodaje: „Prvenstveno sam se usredsredio na to da ispoljavam hrišćanske osobine. Znao sam da ću se ako budem iskren, blag, pošten i marljiv dobro uklopiti u bilo koju sredinu.“

Za uspeh je veoma važno biti prilagodljiv i pozitivan kada naiđu neočekivani problemi. To ističu mnogi koji su se preselili na područje gde ima malo objavitelja. Razmisli o sledećim primerima.

Rene priča: „Prilagodila sam se drugačijem načinu života. Primera radi, kada su talasi veliki, brodovi s namirnicama ne mogu da priđu ostrvu Norfok, pa zavlada nestašica i hrana poskupi. Tako sam naučila da pripremam obroke sa onim što imam.“ Njen suprug, Šejn, dodaje: „Takođe pazimo koliko trošimo kako ne bismo prekoračili nedeljni budžet.“

Njihov sin, Džejkob, govori o drugom izazovu: „U našoj novoj skupštini bilo je samo sedam objavitelja i to su sve bili odrasli. Nisam imao društvo mojih godina. Ali kad sam u službi sarađivao sa starijima, brzo bismo se sprijateljili.“

Džim, koji ima 21 godinu, našao se u sličnoj situaciji. „Skupština najbliža Nulunbaju udaljena je 725 kilometara. Zato se trudimo da što više iskoristimo veće skupove i kongrese. Dođemo rano i uživamo u društvu braće i sestara. To su za nas najlepši dani u čitavoj godini!“

U Bibliji piše: „Blagoslov od Jehove obogaćuje“ (Posl. 10:22). Širom sveta, mnogi koji su se preselili zbog propovedanja uverili su se u istinitost ovih nadahnutih reči.

„Najveći blagoslov vidi se u tome kako je preseljenje uticalo na našu decu“, kaže Mark. „Dvoje starije dece razvilo je potpuno poverenje u to da se Jehova brine o onima koji vršenje njegove volje stavljaju ispred svega. Takvo poverenje ne možete kupiti.“

Šejn kaže: „Mnogo sam bliži sa svojom ženom i decom. Kada pričaju šta je Jehova učinio za njih, srce mi je puno!“ Njegov sin, Džejkob, takođe kaže: „Baš mi je lepo. Srećan sam što smo došli ovde!“