DAVID se probija kroz masu vojnika koji mu idu u susret. U očima im se vidi strah dok beže s bojnog polja. Šta ih je toliko uplašilo? David čuje kako izbezumljeno ponavljaju ime nekog čoveka, a onda i sam vidi o kome je reč. Nasred bojnog polja gordo stoji jedan Filistejin. To je možda najviši čovek kog je video u životu.

Golijat! Davidu je jasno zbog čega su vojnici preplašeni — taj čovek je strahovito velik! Čak i bez svog masivnog oklopa, teži je od dva krupna čoveka zajedno. Izrazito je snažan i veoma iskusan ratnik, a pored toga je i teško naoružan. Njegov jak i dubok glas odjekuje okolnim brdima dok vređa kralja Saula i njegovu vojsku. Ovaj div Izraelcima upućuje izazov — da rat okončaju jednim dvobojem (1. Samuilova 17:4-10).

Međutim, niko se ne usuđuje da se suoči s njim. Izraelski vojnici su paralisani od straha, kao i njihov kralj. Vojske samo stoje jedna naspram druge i nema nikakvog pomaka — već mesec dana! Golijat im se izruguje dan za danom. Davida to veoma pogađa. Ponižavajuće je što su se izraelski kralj i njegovi ratnici, među kojima su i tri Davidova brata, toliko uplašili. Golijat vređa izraelsku vojsku, ali što je još gore, i samog Jehovu Boga! Ali šta on kao običan mladić može učiniti? Iz onoga što je usledilo, možemo mnogo toga naučiti (1. Samuilova 17:11-14).

Pogledajmo šta se desilo nekoliko meseci ranije. Dok se veče polako spušta nad Vitlejemom, David je još uvek kraj stada na obroncima brda. On je stasit mladić, koji ima manje od 20 godina, riđe kose i lepih, pametnih očiju. Ponesen prizorom Jehovinih dela, prosto niže stihove dok prstima prelazi preko harfe koja proizvodi umilne zvuke. Toliko uživa u ovim mirnim trenucima da i ne primećuje kako vreme leti. Ali ove večeri ga u tome prekida jedan sluga i poziva ga da se vrati kući — otac želi odmah da ga vidi (1. Samuilova 16:12).

Svog oca, Jeseja, zatiče kako razgovara s jednim starijim čovekom. To je prorok Samuilo. Jehova ga je poslao da jednog Jesejevog sina pomaže za budućeg kralja! Samuilo je već video sedmoricu Davidove braće i Jehova mu je jasno stavio do znanja da nije izabrao nijednog od njih. Kad je David stigao, Jehova reče Samuilu: „Pomaži ga, jer je on taj!“ Pred Davidovom braćom, Samuilo vadi izdubljen rog u kom se čuvalo posebno ulje i izliva ga Davidu na glavu. Nakon toga, Davidov život više nije bio isti. U Bibliji stoji: „Jehovin duh je došao na Davida i ostao na njemu“ (1. Samuilova 16:1, 5-13).

Da li se David poneo time što je pomazan za kralja? Ne, on je ponizno čekao da mu Jehova svojim duhom pokaže kad je pravo vreme da preuzme nove odgovornosti.  U međuvremenu se potpuno posvetio pastirenju, što nije bio lak posao. Morao je hrabro da brani stado kada bi mu pretila opasnost od divljih životinja. Jednom je stado napao lav, a drugi put medved. David nije samo pokušao da otera ove krvoločne zveri sa bezbedne udaljenosti već se upustio u borbu s njima kako bi spasao bespomoćne ovčice. I lava i medveda je ubio golim rukama! (1. Samuilova 17:34-36; Isaija 31:4).

Glas o Davidu stigao je i do samog kralja Saula. Iako je Saul važio za sposobnog ratnika, Jehova ga je odbacio zbog toga što mu nije bio poslušan. Pošto mu više nije davao svoj duh, na površinu su isplivale Saulove loše sklonosti — sumnjičavost, ljutnja i nasilnost. Kada bi ga obuzela zlovolja, jedino je muzika mogla da ga odobrovolji. Neke Saulove sluge su čule da je David izvrstan muzičar i hrabar junak. Zbog toga je bio pozvan da svira za kralja i da mu nosi oružje (1. Samuilova 15:26-29; 16:14-23).

Mladi mogu mnogo toga naučiti od Davida. On je slobodne trenutke koristio da bi ojačao svoje prijateljstvo s Jehovom. Pored toga, strpljivo je sticao vredne veštine, zahvaljujući čemu je dobio dobar posao. Povrh svega, dozvolio je Jehovi da ga vodi svojim duhom. On je izvrstan primer na koji se možemo ugledati! (Propovednik 12:1).

Iako je bio u službi kralja Saula, David se često vraćao kući da bi čuvao ovce, ponekad i na duže vreme. Tokom jednog takvog perioda, Jesej ga je poslao da vidi svoja tri brata koja su služila u Saulovoj vojsci. David uzima namirnice koje treba da ponese svojoj braći i kreće ka uzanoj dolini Ili. Stigavši na bojno polje, zatiče prizor opisan na početku. Vojske samo stoje jedna naspram druge na padinama brdâ (1. Samuilova 17:1-3, 15-19).

Kako je moguće da je vojska živog Boga, Jehove, ustuknula pred jednim običnim čovekom, i to pred paganinom? Ovaj čovek vređa samog Jehovu! Za Davida, to je nedopustivo. Zbog toga sa žarom govori vojnicima da Golijata nije nemoguće pobediti. Kada za to čuje njegov brat Elijav, oštro ga prekorava i optužuje da je došao samo da bi se naslađivao gledajući krvoproliće. Ali David se brani rečima: „Šta sam sad uradio? Samo sam pitao.“ Zatim se okreće i obraća drugima, uveravajući ih da Golijat nije nepobediv. Kad je to došlo do Saula, on ga poziva kod sebe (1. Samuilova 17:23-31).

David pun vere kaže Saulu: „Neka nijedan čovek ne klone srcem.“ Saul i njegovi ratnici su se obeshrabrili zbog Golijata. Najverovatnije su se upoređivali s tim gorostasom. Možda su zamišljali kako stoje naspram njega, a nisu mu ni do grudi; kako bi ih lako dohvatio i smrskao. Ali David je iz sasvim drugog ugla posmatrao tu situaciju. Zato se  ponudio da izađe na dvoboj s Golijatom (1. Samuilova 17:32).

Saul mu je na to rekao: „Ne možeš da ideš na tog Filistejina i boriš se s njim, jer si ti još dete, a on je ratnik od svoje mladosti.“ Da li je David zaista bio dete? Kao što smo već rekli, imao je manje od 20 godina, ali ipak je još uvek bio premlad za vojsku. Uz to je verovatno bio i mladolik. Ali i pored toga, već je bio poznat kao neustrašivi borac (1. Samuilova 16:18; 17:33).

David je ispričao Saulu kako je savladao lava i medveda. Da li se time hvalio? Ne. On je vrlo dobro znao kome pripada zasluga za to. Zato je rekao: „Jehova, koji me je izbavio iz lavljih i iz medveđih kandži, izbaviće me i iz ruku tog Filistejina.“ Saul popušta i kaže Davidu: „Idi i neka Jehova bude s tobom“ (1. Samuilova 17:37).

David nije bio samo mladi idealista ili zanesenjak. On je imao čvrste razloge da veruje Jehovi. Iz iskustva je znao kakav je on — da štiti svoje verne sluge, baš kao što je i obećao. Da li biste i vi želeli da imate takvu veru? Za snažnu veru je potrebno da stičemo znanje o Bogu i njegovim načelima. Dok budemo živeli po onome što učimo, uverićemo se koliko je dobro držati se Božjih merila i to će još više učvrstiti našu veru (Jevrejima 11:1).

Saul daje Davidu svoju ratnu opremu, sličnu Golijatovoj. Stavlja na njega glomazan bakarni oklop sačinjen od pločica. David se jedva kreće pod tim teretom i odmah shvata da to nije za njega. Pošto nije obučavan za vojnika, nije navikao da nosi bilo kakvu vojnu opremu, a kamoli opremu najvišeg čoveka u Izraelu! (1. Samuilova 9:2). Zato skida oklop i odlučuje da nosi ono na šta je navikao (1. Samuilova 17:38-40).

On uzima svoj štap, stavlja svoju pastirsku torbu preko ramena i s praćkom u ruci kreće ka Golijatu. Praćka možda deluje beznačajno, ali zapravo je ubojito oružje. Sastoji se od užeta na čijoj je sredini bilo ležište, obično od kože, u koje se stavljao kamen. Držeći krajeve užeta u jednoj ruci, osoba bi kružno zamahnula praćkom, a zatim bi u jednom momentu pustila kraj užeta, te bi kamen odleteo tolikom brzinom da bi njegov udarac bio smrtonosan. Ovo oružje je bilo toliko moćno da su vojske ponekad imale čitave divizije vojnika naoružanih praćkama.

David se žurnim korakom upućuje ka bojnom polju. Zastaje samo da bi izabrao pet malih, glatkih kamenova i pritom se sigurno usrdno moli Jehovi. Zatim trčeći nastavlja dalje.

Šta je Golijat pomislio kada je video svog protivnika? „Prezirno ga je pogledao jer je David bio dete“, a zatim je gromkim glasom rekao: „Zar sam ja pas da ideš na mene sa štapovima?“ Očigledno je video Davidov štap, ali ne i praćku. Proklinjao ga je u ime filistejskih bogova i pretio mu da će njegove ostatke baciti divljim zverima (1. Samuilova 17:41-44).

Ono što je David zatim uradio, ostalo je upamćeno sve do dan-danas. Zamisli ovog mladića kako kaže Golijatu: „Ti ideš na mene s mačem, s dugim i kratkim kopljem, a ja na tebe idem u ime Jehove nad vojskama, Boga Izraelove vojske, kome si se ti rugao.“ David je dobro znao da ljudska snaga i oružje ne znače mnogo. Znao je da Jehova sigurno neće ostati ravnodušan na to što se Golijat drznuo da ga vređa. Zato je rekao: „Bitka [je] Jehovina“ (1. Samuilova 17:45-47).

David je i te kako bio svestan toga koliko je Golijat opasan i dobro naoružan. Međutim, to ga nije zastrašilo. Za razliku od Saula i njegove vojske, nije razmišljao o tome koliko je Golijat veći od  njega, već koliko je Golijat mali u odnosu na Jehovu. Golijat je bio viši od svih drugih ljudi — imao je skoro tri metra — ali šta je to u odnosu na Vladara svemira? Baš kao i bilo koji drugi čovek, on je naspram Boga bio poput jednog običnog mrava, koga za tren oka može smrviti.

Mladi junak trči ka svom neprijatelju, vadi kamen iz torbe i stavlja ga u praćku. Tako brzo vitla njome da se čuje fijuk. Golijat takođe kreće prema njemu, tik uz svog štitonošu. Ali sada je Golijatova visina zapravo nedostatak jer štitonoša prosečne visine ne može da podigne štit dovoljno visoko kako bi mu zaštitio glavu. David upravo tamo cilja! (1. Samuilova 17:41).

Dok kamen leti ka Golijatu, nastaje potpuni muk. Nema sumnje da se Jehova pobrinuo da taj jedan Davidov potez bude dovoljan da usmrti neprijatelja. David pogađa pravo u cilj — kamen se zabija Golijatu u čelo i on pada licem na zemlju. Štitonoša beži brzo koliko ga noge nose. David prilazi Golijatovom beživotnom telu, uzima njegov mač i odrubljuje mu glavu (1. Samuilova 17:48-51).

Izraelska vojska se konačno osmelila i uz snažan ratni poklič kreće u napad na Filisteje. Sve se završava baš onako kako je David rekao Golijatu: „[Jehova] će vas predati nama u ruke“ (1. Samuilova 17:47, 52, 53).

Božje sluge u savremeno doba se ne upuštaju u doslovne borbe. To vreme je prošlo (Matej 26:52). Ipak, ono u čemu nam je David izuzetan uzor jeste njegova snažna vera. Važno je da budemo uvereni da je Jehova stvaran i da je jedino on dostojan da mu služimo. Ponekad možda imamo osećaj da su naši problemi i suviše veliki za nas. Ali ma koliki bili, oni su za Jehovu prava sitnica. Ako odlučimo da služimo Jehovi i uzdamo se u njega, tada ništa neće moći da nas slomi. Ne postoji nijedan problem koji Jehova ne može rešiti!