PRETNJA PO OPSTANAK. Mnogi političari i verske vođe su promovisali ono što je bilo u suprotnosti s Biblijom. Često su svoju vlast koristili da bi narod odvratili od posedovanja, umnožavanja i prevođenja Biblije. Pogledajmo dva primera:

• Oko 167. pre nove ere: Seleukidski kralj Antioh Epifan, koji je nastojao da helenizuje Jevreje, naredio je da se unište svi primerci svetih spisa na hebrejskom. Njegovi službenici su „cepali i spaljivali svitke Zakona gde god bi ih našli i ubijali one koji su ih čitali i iz njih crpli snagu i utehu“, napisao je istoričar Hajnrih Grec.

• Srednji vek: Nekim katoličkim vođama se nimalo nije sviđalo što je običan narod radije govorio o biblijskim učenjima nego o katoličkim dogmama. Zato su proglasili jereticima sve one koji su posedovali neki deo Biblije, izuzev Psalama na latinskom. Na jednom crkvenom saboru je određenim pojedincima naređeno da „marljivo i verno traže jeretike [...] tako što će pretraživati kuće i podzemne prostorije onih za koje se sumnja da poseduju Bibliju [...] Kuća u kojoj se nađe jeretik, treba da bude uništena.“

Da su protivnici Biblije uspeli da je unište, njena poruka se nikada ne bi čula.

KAKO JE BIBLIJA ODOLELA TOJ PRETNJI. Kralj Antioh je pokrenuo akciju helenizacije u Izraelu, ali su jevrejske zajednice već postojale u mnogim drugim zemljama. Zapravo, kaže se da je do I veka nove ere, preko 60 posto Jevreja živelo van granica Izraela. Oni su u svojim sinagogama čuvali primerke Pisma, koje će koristiti i budući naraštaji, uključujući i hrišćane (Dela apostolska 15:21).

Tokom srednjeg veka, oni koji su voleli Bibliju herojski su izdržali progonstvo i nastavili da je prevode i umnožavaju. Još pre pronalaska štamparske prese u XV veku, delovi Biblije su postojali na čak 33 jezika. Nakon toga, Biblija je počela da se prevodi i proizvodi nezapamćenom brzinom.

ISHOD. Uprkos pretnjama moćnih kraljeva i sveštenika, Biblija je najtiražnija i najprevođenija knjiga u istoriji. Uticala je na zakone nekih zemalja, njihove jezike i živote miliona ljudi.