Далеко од градске гужве и буке, нека племена живе у амазонским кишним шумама у Јужној Америци. Она чак и не говоре истим језиком. У јулу 2017. група од 13 Јеховиних сведока је кренула у експедицију дуж реке Марони и њених источних притока у Француској Гијани. С којим циљем? Да пренесу библијску поруку наде људима који живе дуж реке.

 Месец дана пре него што је ова 12-дневна експедиција започела, сви учесници су се окупили како би направили план пута. „Информисали смо се мало о том подручју и његовој историји и договорили се како да се припремимо за путовање“, каже Винсле. Свако је добио непромочиву кутију у коју је требало да спакује висећу лежаљку и мрежу против комараца. Да бисмо стигли на дестинацију, требало је да променимо два лета и да пређемо добар део пута кануима.

 Како су се они који су учествовали у овој експедицији осећали када су били позвани? Клод и Лизет, који имају преко 60 година, оберучке су прихватили позив. „Био сам пресрећан, али сам се и помало плашио“, каже Клод. „Доста сам слушао о опасним речним брзацима.“ Лизет је имала своје бриге: „Питала сам се како ћу успети да се споразумевам с људима на индијанским језицима“, каже она.

 Микел је на сличан начин описао своја осећања. „Нисмо знали пуно тога о племену Вајана“, каже он, „па сам на интернету потражио информације о њима и научио неколико речи како бих могао да поздрављам људе на њиховом језику.“

 Ширли, која је путовала заједно са супругом Јоханом, направила је списак језика који се говоре дуж реке Марони. „На већини тих језика смо нашли и преузели неке филмове са сајта jw.org, а набавили смо и књигу са основним изразима племена Вајана“, каже она.

 У уторак, 4. јула, група се укрцала на авион у Сент Лорен ду Маронију и слетела у Марипасулу, градић у унутрашњости Француске Гијане.

 Током следећа четири дана, браћа су проповедала житељима села дуж горњих притока реке Марони, путујући кануима на моторни погон. „Наишли смо на Индијанце који су заиста били заинтересовани за библијске теме“, каже Роланд, један од чланова групе. „Постављали су пуно питања, а неки од њих су хтели да проучавамо Библију с њима.“

 У једном селу, Јохан и Ширли су упознали један млађи пар чија је рођака недавно извршила самоубиство. „Пустили смо им филм Индијанац упознаје свог Створитеља a“, каже Јохан. „Овај филм је дубоко дирнуо тај млади пар. Дали су нам своју имејл адресу, зато што су желели да остану у контакту с нама.“

 Најудаљеније место које су посетили је Антекуме Пата. Сеоски поглавица је дозволио уморним Сведоцима да окаче своје лежаљке у њиховом селу. Ту су се такође окупали у реци, као што то раде и мештани.

 Одатле су отишли у село Твенке, у ком су многи жалили за једном особом која је недавно преминула. „Поглавица, или ’Велики човек‘, како га овде називају, дозволио нам је да се слободно крећемо по селу и тешимо оне који су туговали“, каже Ерик, један од организатора експедиције. „Поглавици и његовој породици су се много допали стихови које смо им прочитали из Библије на језику вајана. Пустили смо им и филмове у којима се описује библијско обећање о ускрсењу.“

 Да би дошли до следеће дестинације, путовали су авионом око пола сата низводно од Марипасуле до градића Гран-Сантија. У уторак и среду су проповедали мештанима. У четвртак су се упутили на још једно путовање – на пет и по сати дуго путовање низ реку Марони до села Апату.

 Претпоследњег дана експедиције, ова група је посетила села у области шума, у којима живе потомци афричких робова који су били доведени у Јужну Америку док је суседни Суринам био колонија. Сведоци су позивали све на састанак који су организовали у шуми, у великом шатору који је био постављен посебно за ту прилику. „Били смо пресрећни када смо видели да долази велики број људи“, каже Клод. „Позвали смо их тог јутра!“ Карстен, који је први пут био на једној оваквој експедицији, одржао је библијски говор на језику аукан, под насловом „Пролази ли све овим животом?“ Састанку је присуствовала 91 особа из неколико села.

 На крају су се чланови експедиције вратили у Сент Лорен ду Марони. Сви су били одушевљени одзивом становника, који су прихватили различите публикације и одгледали бројне филмове Јеховиних сведока.

 „Не могу да опишем колико сам срећна што сам ишла на ову експедицију“, каже Лизет. Синди додаје: „Када бих имала прилику да ово поновим, ни тренутак се не бих двоумила. Ово једноставно морате доживети да бисте разумели!“

 Код многих се пробудила жеља да се врате. „Радо бисмо све ово поновили!“ каже Микел. Винсле се преселио у Сент Лорен ду Марони. Клод и Лизет, који полако залазе у године, одлучили су да се преселе у Апату.