„Нисам ни сањала да ћу икада моћи толико много да чиним у служби Јехови.“ Овако је Гвен из Енглеске описала како се осећа због тога што служи у Албанији, где је већа потреба за објавитељима. a

 Гвен је једна од многих Сведока који су се преселили у Албанију да би помогли да се сакупи „благо из свих народа“ (Агеј 2:7). Шта их је покренуло на то? Које кораке су морали да предузму да би се преселили? У чему проналазе радост и шта им помаже да истрају кад се суоче с неким потешкоћама?

 Постоји нешто што је заједничко за све оне који су дошли у Албанију да проповедају. Сви воле Јехову и желе да помогну и другима да га упознају.

 И пре него што су се преселили у другу земљу, они су се трудили да ураде нешто више у служби за Јехову, што им је касније помогло да савладају потешкоће на које су наилазили. Гвен каже: „Ја сам прво прешла у групу на албанском језику у свом граду. Онда сам отишла у Албанију на један конгрес. Касније сам поново отпутовала тамо и остала неко време да бих боље савладала језик.“

 Мануела из Италије се са 23 године преселила у други део своје земље да би подупрла једну малу скупштину. Она каже: „Служила сам тамо четири године, а онда сам сазнала да у Албанији постоји велика потреба за објавитељима. Зато сам одлучила да одем тамо на неколико месеци.“

 Федерика је имала само седам година када је на једном конгресу слушала извештај из Албаније. Она каже: „Брат који је износио тај извештај рекао је да објавитељи у Албанији започињу много библијских курсева и да пуно нових долази на састанке. Након тога сам рекла родитељима да бих волела да се преселим у Албанију. Иако их је то мало изненадило, тата ми је рекао: ’Моли се за то и, ако је Јеховина воља, твоја жеља ће се остварити.‘ Неколико месеци касније, позвани смо да се као породица преселимо у Албанију.“ Она је све до данас остала у тој земљи. У међувремену се удала за Оргеса и њих двоје сада тамо пуновремено служе.

 Ђанпјеро се са својом супругом Глоријом преселио у Албанију након што се пензионисао. Он је испричао: „Одгајили смо своје синове у Италији. Тројица од њих су се касније преселила у другу земљу да би помогли у проповедању. И ми смо пожелели да урадимо нешто слично након што смо прочитали чланак ’Можеш ли прећи у Македонију?‘ у једној Стражарској кули. Зато смо направили план како бисмо од моје пензије могли да живимо у Албанији.“

 Браћа и сестре који служе тамо где је већа потреба за објавитељима најпре су морали да све добро испланирају и да направе потребне промене да би могли да се преселе (Лука 14:28). Између осталог, требало је да добро размисле о томе како ће се издржавати. На пример, Гвен је, док је још била у Енглеској, одлучила да се пресели код своје сестре како би уштедела новац. Софија и Кристофер, такође из Енглеске, присећају се: „Продали смо ауто и неки намештај. Надали смо се да ћемо имати довољно новца да останемо барем годину дана.“ На њихову радост, остали су много дуже.

 Неки објавитељи који су се преселили у Албанију одлазе у своју земљу на неколико месеци, раде и штеде новац, а онда се врате. Тако је било са Елизеом и Мирјам. Елизео је испричао: „Мирјам је родом из једног туристичког места у Италији, где је лако пронаћи сезонски посао. Зато смо лети одлазили тамо, радили три месеца и штедели новац, а онда преосталих девет месеци од тог новца живели у Албанији. То смо радили пет година.“

 Они који су се преселили морају да се навикну на нове околности, а тамошња браћа и сестре им пуно помажу, било саветима било својим примером. Софија каже: „Зиме у Албанији су много оштрије, па су и куће хладније него код нас. Посматрајући како се сестре облаче, схватила сам да и ја морам да набавим топлију гардеробу.“ Гжегож и његова супруга Сона преселили су се из Пољске у Призрен, прелепи град на Косову. b Гжегож каже: „Овде су браћа и сестре тако понизни, добри и стрпљиви. Помогли су нам око учења језика и око многих других ствари. Примера ради, показали су нам продавнице где су цене приступачније и објаснили нам које намирнице можемо куповати на пијаци и како да прођемо што јефтиније.“

 Онима који су се преселили у другу земљу много значи то што су се спријатељили с тамошњом браћом и боље их упознали. Сона каже: „Из прве руке сам видела на какве су промене спремни људи кад заволе Јехову. На пример, неки су били веома привржени својој вери. Али кад су упознали Јехову, све су то оставили и потпуно су променили живот. То ми је стварно ојачало веру. Овде у скупштини се осећамо корисно и потребно. Браћа и сестре су нам постали прави пријатељи“ (Марко 10:29, 30). Глорија каже: „Знам многе сестре које су претрпеле жестоко прогонство породице и пријатеља, али остале су верне Јехови јер га много воле. То ме је баш дирнуло.“

 Пресељење је одлична прилика да се пуно тога научи. На пример, они који су се преселили у Албанију били су спремни да се одрекну неких удобности да би више служили Јехови и уверили су се да то доноси много радости. Тако нешто вероватно не би искусили да су остали у својој земљи. У вези с тим, Стефано каже: „Код куће сам углавном проповедао преко интерфона и успевао сам да кажем само пар реченица. Али Албанци воле да причају, посебно док испијају кафу. Пошто сам веома стидљив, у почетку ми је било непријатно јер нисам знао о чему да причам с њима. Међутим, с временом сам научио да се занимам за људе и сада више уживам у таквим разговорима. Много ми је лепше у служби.“

 Лија се са својим мужем Вилијамом преселила у Албанију из Сједињених Држава. Она каже: „Живот овде нам је отворио нове видике. Стекли смо нове пријатеље и од њих смо пуно научили о гостољубивости и показивању поштовања. Осим тога, опробали смо се и у новим видовима службе. Сада вештије проповедамо и боље користимо Библију.“ Вилијам каже: „Већина људи који дођу у Албанију заљубе се у њене прелепе плаже. Ја више волим да планинарим по каменитим ’албанским Алпима‘. Али оно због чега сам заволео ову земљу јесу људи. У многим селима, људи су дошли у контакт са Сведоцима само током неких проповедничких акција, али нису имали прилику да много разговарају са њима. Зато кад дођемо у та села, проведемо некад и по цели дан разговарајући о Библији само са неколико породица.“

 Оне који служе у другој земљи највише радује кад виде како људи прихватају добру вест (1. Солуњанима 2:19, 20). Лаура, неудата сестра која се преселила у Албанију, прича: „Служила сам неко време у Фиеру. Тамо је за само две и по године 120 нових објавитеља почело да проповеда добру вест. Проучавала сам са шеснаесторо њих!“ Друга сестра, Сандра, каже: „Сведочила сам једној жени на пијаци. Она се крстила и касније се вратила у своје село. Кад смо се последњи пут чуле, водила је 15 библијских курсева!“

 Неки већ годинама служе у Албанији и уживају у својој служби. Понекад се изненаде кад сазнају да је труд који су уложили уродио плодом много касније (Проповедник 11:6). Кристофер каже: „Срео сам човека с којим сам проучавао Библију кад сам се тек преселио у Албанију. Дирнуло ме је што се сећао наших разговора о Библији до најситнијих детаља. Сада су и он и његова жена крштени Сведоци.“ Федерика каже: „У једној скупштини ми је пришла једна сестра и питала ме да ли је се сећам. Рекла ми је да сам јој проповедала пре девет година. Након што сам се преселила у други град, она је почела да проучава Библију и касније се крстила. Чинило ми се да тих првих година нисмо имали успеха у служби, али испоставило се да нисам била у праву.“

 Они који служе у Албанији и на Косову виде да Јехова благосиља њихов труд и због тога су јако срећни. Елизео, који тамо већ годинама служи, укратко је испричао своје утиске: „Људи често мисле да ће пронаћи сигурност у ономе за шта свет каже да пружа сигурност. Али то је варка. Осећаћемо се сигурно само ако живимо по Јеховиним начелима. То што служим у другој земљи ме стално подсећа на то. Овде осећам да ме браћа цене, да сам користан и имам праве пријатеље који имају исте циљеве као ја.“ Сандра је нешто слично рекла: „Одувек сам желела да будем мисионар. Кад сам се преселила у земљу где је потребно више објавитеља, изгледало је као да ми је Јехова испунио ту жељу. Никад нисам зажалила што сам дошла у Албанију, нити сам икад била срећнија.“