Иако слепи мишеви виде, већина врста се у мраку оријентише помоћу ехолокације, што значи да удаљеност предмета одређују на основу одбијања звучних таласа. На пример, неки слепи мишеви разликују комарца од бубе на основу брзине којом ти инсекти машу крилима.

 Размислите о следећем: Већина слепих мишева ствара звук у грлу и испушта га кроз уста или ноздрве. Својим великим ушима детектују одјек који настаје када се звучни таласи одбију о неки предмет. Ти одјеци им омогућују да створе тродимензионалну слику свог окружења. Слепи мишеви тако могу одредити локацију, висину и удаљеност предмета, чак и усред буке коју стварају други слепи мишеви.

 Ехолокација код слепог миша мора бити изузетно прецизна јер због грешке од само једне милисекунде (то јест хиљадитог дела секунде) може промашити мету чак за 17 центиметара. Према мишљењу неких научника, „скоро је немогуће“ постићи прецизност већу од једне милисекунде. Па ипак, експерименти показују да слепи мишеви постижу прецизност од 10 наносекунди (што је стомилионити део секунде). То им омогућује да удаљеност предмета одреде с тачношћу од једног милиметра, па чак и мање.

 Научници су направили електронски штап који користи ехолокацију с циљем да помогну слепим људима да створе себи слику околине и избегну препреке, укључујући и оне у висини главе, као што су на пример гране дрвећа. „Главна инспирација нам је била импресивна способност ехолокације код слепих мишева“, рекли су Брајан Хојл и Дин Вотерс, који су дизајнирали такозвани „штап слепог миша“.

 До каквог сте закључка дошли? Да ли је изузетна способност ехолокације код слепих мишева настала еволуцијом или је дело Створитеља?