Илија је управо примио вест – краљ Ахав је мртав. Замислимо овог остарелог пророка како одсутно глади браду, а поглед му се губи у даљини док му у мисли навиру сећања на деценије испуњене невољама због овог злог краља. Толико је тога претрпео! Зли краљ и његова краљица Језавеља претили су му и прогонили га и чак је због њих неколико пута гледао смрти у очи. Ахав није предузео ништа како би спречио Језавељу да нареди покољ Јеховиних пророка. Из чисте похлепе су чак сковали заверу и убили недужног Навутеја и његове синове. Јехова је преко Илије оштро осудио Ахава и читаву његову династију. Те речи су управо почеле да се испуњавају. Ахав је умро баш онако како је Јехова прорекао (1. Краљевима 18:4; 21:1-26; 22:37, 38; 2. Краљевима 9:26).

 Међутим, Илији ће и даље бити потребна истрајност. Језавеља је још увек жива и не престаје да шири негативан утицај на своју породицу и на читав народ. Ово очигледно није крај невољама с којима ће се овај верни пророк суочити. Осим тога, још увек није завршио са обуком свог сарадника и наследника Јелисеја. Погледајмо сада како је Илија извршио своја последња три задатка. Док будемо осматрали како му је вера помогла да истраје, научићемо како и ми можемо задржати снажну веру у овим тешким временима.

 Сада је на престо у Израелу сео Охозија, Ахавов и Језавељин син. Изгледа да он није извукао поуку из безумних поступака својих родитеља, већ је наставио њиховим стопама (1. Краљевима 22:52). Попут својих родитеља, и он је обожавао Вала. Обожавање Вала подразумевало је одвратне поступке, као што су храмска проституција и жртвовање деце. Да ли ће ишта навести Охозију да се промени и одврати народ од ужасног неверства?

 Овај охоли млади краљ убрзо је доживео несрећу – пао је кроз решетку у својој горњој соби и озбиљно се повредио. Премда је једва извукао живу главу, није се обратио Јехови за помоћ. Уместо тога, послао је гласнике код својих непријатеља у филистејски град Акарон да од њиховог бога Велзевула сазнају има ли наде за опоравак. То је превршило сваку меру! Зато је Јехова послао једног анђела да каже Илији да их пресретне. Илија је рекао гласницима да се врате код краља и пренесу му оштру поруку од Јехове. Пошто се понашао као да у Израелу нема Бога, никада се неће опоравити (2. Краљевима 1:2-4).

 Без трунке кајања, Охозија је упитао гласнике: „Како је изгледао тај човек који вас је срео и који вам је то рекао?“ Након што су му описали пророков скроман изглед, Охозија је рекао: „То је Илија“ (2. Краљевима 1:7, 8). Вредно је запазити да се само на основу Илијине одеће одмах могло закључити да је он усредсређен на службу Богу и да је живео веома скромно. То се није могло рећи за лакомог Охозију и његове родитеље. Илијин пример истиче колико је важно да следимо Исусов савет да живимо скромно и да будемо усредсређени на оно што је заиста важно (Матеј 6:22-24).

 Горући од жеље за осветом, Охозија је послао заповедника са 50 војника да ухапси Илију. Када га је нашао „како седи на врху брда“ a, заповедник војске му је у краљево име осорно наредио да сиђе, највероватније с намером да га одведе на погубљење. Иако су знали да је Илија Божји човек, војници су себи дали за право да му прете. Како су само погрешили! Илија је рекао заповеднику: „Ако сам ја Божји човек, нека дође ватра с небеса и спали тебе и педесеторицу људи с тобом.“ Тада се Бог умешао: „И ватра дође с небеса и спали њега и његове људе“ (2. Краљевима 1:9, 10). Трагична судбина која је задесила ове војнике очигледан је доказ да Јехова није равнодушан када се неко према његовим слугама опходи с презиром и ниподаштавањем (1. Летописа 16:21, 22).

 Охозија је послао још једног заповедника с педесеторицом. Он је поступио још дрскије од претходног. Изгледа да није научио ништа из онога што се десило његовим претходницима, иако су на обронцима брда и даље били видљиви трагови ватре која их је спалила. Он не само што је грубо наредио Илији да сиђе већ му је и рекао да то учини брзо. Због такве безумности, он и његови војници доживели су исту судбину као и они пре њих. Колико је тек краљ био својеглав! Без и мало жаљења, послао је и трећу групу војника. Срећом, њихов заповедник је поступио мудрије. На коленима је преклињао Илију да их поштеди. Илија је показао да је милосрдан попут Јехове јер је удовољио овом понизном заповеднику. Затим му је један анђео рекао да пође с њим, што је он и учинио. Када је стигао до злог краља, поновио му је Јеховину поруку осуде. Баш као што је Јехова прорекао, Охозија је умро након само две године краљевања (2. Краљевима 1:11-17).

 Шта је помогло Илији да истраје упркос томе што је био окружен тврдоглавим и бунтовним људима? Одговор на то питање важан је и за нас. Да ли сте икада били разочарани због тога што неко до кога вам је стало одбија савете и упорно чини оно што је лоше? Како се можете изборити с таквим осећањима? Присетимо се где су војници пронашли Илију – на „врху брда“. Не можемо са сигурношћу знати због чега је Илија био тамо, али знамо да је он био човек који се редовно молио Богу. Могуће је да се повукао на то осамљено место како би се на миру молио (Јаковљева 5:16-18). Попут њега, и ми треба редовно да издвајамо време како бисмо се у миру приближили Богу у молитви и излили му своје срце. Ти тихи тренуци ће нам помоћи да истрајемо чак и када други око нас поступају дрско и игноришу последице својих поступака.

 Дошло је време да Илија доврши своју службу. Када су кренули из Галгала, Илија је рекао Јелисеју да остане тамо, а да ће он сам отићи у Ветиљ, неких 11 километара одатле. На то је Јелисеј одлучно рекао: „Тако жив био Јехова и тако жива била душа твоја, нећу те оставити.“ Након што су стигли у Ветиљ, Илија је поново хтео сам да отпутује у Јерихон, град удаљен 22 километра. Јелисеј је одлучно поновио исто што и раније. У Јерихону, када је требало да наставе ка реци Јордан, удаљеној отприлике 8 километара, по трећи пут се десило исто. Али Јелисеј ни овог пута није попустио. Ни по коју цену није хтео да остави Илију (2. Краљевима 2:1-6).

 Јелисеја је одликовала изузетна врста љубави – верна љубав. То је дубока приврженост према некоме, приврженост какву ништа не може пољуљати. Такву љубав је испољавала и Рута према Нојемини (Рута 1:15, 16). Та врлина треба да буде одлика свих Божјих слугу, а то је данас важније него икад раније. Да ли смо попут Јелисеја свесни тога?

 Илија је несумњиво био ганут када је видео колико је његовом сараднику стало до њега. Јелисеј је због такве љубави имао част да види последње чудо које је извео овај остарели пророк. Када су се нашли на самој обали реке Јордан, која је на неким местима веома брза и дубока, Илија је својим пророчким огртачем ударио по води и она се раздвојила. „Педесет људи од пророчких синова“ такође су били сведоци овог чуда. Они су највероватније били део све бројније групе мушкараца који су се обучавали за пророчку службу (2. Краљевима 2:7, 8). По свему судећи, Илија је био тај који их је обучавао. Пре само неколико година, мислио је да је једини човек у земљи који је остао веран Јехови, али с временом је видео како број Јеховиних слугу расте из дана у дан. Његова истрајност је била награђена (1. Краљевима 19:10).

 Након што су прешли Јордан, Илија је рекао Јелисеју: „Реци шта желиш да ти учиним пре него што будем узет од тебе.“ Знао је да је дошло време да се растану. Није осећао ни трунку зависти према свом млађем пријатељу због задатака који га очекују, већ је желео да му помогне на сваки могући начин. Јелисеј је тражио само једно: „Молим те, нека на мени буде двоструки део твог духа“ (2. Краљевима 2:9). То није значило да је желео да добије дупло више светог духа од Илије. Он је у ствари тражио наследство попут оног које је добијао прворођенац. Закон је предвиђао да прворођенац добије највећи, то јест двоструки део како би могао да удовољи својим новим одговорностима као поглавар породице (Поновљени закони 21:17). Јелисеј је разумео да ће у духовном погледу он бити Илијин наследник и да ће му бити потребна храброст попут његове да би извршио своју службу.

 Илија је понизно препустио Јехови да му одговори. Ако Јехова буде дозволио Јелисеју да види Илију кад буде узет од њега, то ће бити знак да је његова молба услишена. Док су ова два дугогодишња пријатеља „тако ишли и разговарали“, десило се нешто невероватно (2. Краљевима 2:10, 11).

 Одједном је чудесна светлост обасјала небо. Уз страшну хуку почео је да дува снажан ветар. На хоризонту се појавило нешто што је личило на ватрене кочије. Приближавале су им се уз снажан топот. Двојица пријатеља су била запањена и устукнула су у чуду. Куцнуо је час да Илија оде. Да ли се попео на кочије? Библија нам то не открива. Било како било, Илија је осетио како га ветар подиже све више и више и односи у непознато.

 Јелисеј је све то посматрао у неверици. На основу тога што је могао да види овај чудесни догађај, схватио је да ће му Јехова заиста дати „двоструки део“ Илијиног духа и храбрости. Али сада је био исувише тужан да би размишљао о томе. Није знао где је његов вољени пријатељ отишао, али је знао да га више никада неће видети. Узвикнуо је: „Оче мој, оче мој! Израелова бојна кола и његови коњаници!“ Док је гледао како Илија нестаје у даљини, раздерао је своје хаљине (2. Краљевима 2:12).

 Да ли је Илија чуо тужан повик свог пријатеља? Да ли је и сам пустио неку сузу док се уздизао ка небу? У сваком случају, сигурно је ценио то што је у тешким тренуцима уз себе имао тако доброг пријатеља који му је помагао да истраје. По узору на Илију, добро је да и ми стичемо пријатеље међу онима који воле Бога и труде се да чине оно што је њему угодно.

 Где се Илија затим нашао? Неке религије кажу да га је Бог узео на небо да буде с њим. Али то не може бити тачно јер је вековима касније Исус Христ рекао да пре њега нико није узашао на небо (Јован 3:13). Шта онда значи то да је „Илија у вихору узашао на небеса“? (2. Краљевима 2:11). „Небеса“ се у Библији не односе увек на место где Јехова пребива, већ и на земљину атмосферу, где настају облаци и лете птице (Псалам 147:8). У Илијином случају се на то мисли. Шта се онда догодило с њим?

 Јехова га је пренео на друго подручје, у Јуду, и дао му нови задатак. Из библијског записа сазнајемо да је више од седам година касније Илија и даље тамо пророковао. У то доба је Јудом владао зли краљ Јорам. Он се оженио ћерком Ахава и Језавеље, те се тако њихов утицај проширио и на Јуду. Зато је Јехова рекао Илији да напише Јораму писмо осуде. Баш као што је проречено, Јорам је умро ужасном смрћу. Што је још горе, у Библији стоји: „Нико није жалио за њим“ (2. Летописа 21:12-20).

 Колико су се само разликовали овај зли краљ и Илија. Није нам познато како и када је Илија умро, али његова смрт је сигурно другачије деловала на друге. За њим су жалили и Јелисеј и други Јеховини пророци. Чак ни 1000 година касније Јехова није заборавио на њега, судећи по томе што је користио његов лик у визији преображења (Матеј 17:1-9). Да бисмо попут Илије имали снажну веру која ће нам помоћи да истрајемо у невољама, важно је да бирамо пријатеље међу онима који воле Бога, да будемо усредсређени на службу Богу и да се редовно молимо. Тада ћемо имати посебно место у Јеховином срцу.