Када размишљам о свом детињству, пред очи ми излази слика сеоске кућице на југу Француске, где сам живела с родитељима и за коју ме вежу лепе успомене. Волела сам да трчим по дворишту и да се љуљам на љуљашци коју ми је отац направио. Године 1966, посетили су нас Јеховини сведоци и мој отац је с њима водио дуге разговоре. Свега седам месеци касније, одлучио је да постане Сведок. Мајка је убрзо кренула његовим стопама, тако да сам одрастала у топлој породичној атмосфери.

Моји проблеми су се појавили кратко након што смо се вратили у Шпанију, одакле потичу моји родитељи. Почела сам да осећам пробадајућ бол у рукама и зглобовима. Две године смо посећивали лекаре док нисмо пронашли једног чувеног реуматолога који нам је озбиљним тоном рекао: „Закаснили сте.“ Мајка је заплакала. Чудни изрази, попут „аутоимуна хронична болест“ и „јувенилни полиартритис“ * одзвањали су том хладном, сивом собом. Имала сам само десет година, али сам ипак разумела да су то лоше вести.

Доктор нам је препоручио лечење у дечјем санаторијуму. Кад сам угледала зграде санаторијума, заледила ми се крв у жилама. Тамо је владала строга дисциплина. Чим сам стигла, часне сестре су ме ошишале и обукле у изношену униформу. ’Како ли ћу преживети овде?‘, размишљала сам кроз сузе.

Пошто су ме родитељи поучавали да служим Јехови, нисам желела да учествујем у католичким обичајима у санаторијуму. Али часне сестре нису баш разумеле зашто то не желим. Преклињала сам Јехову да буде уз мене и убрзо сам осетила његову заштитничку руку, као да сам у топлом загрљају оца који ме пуно воли.

Мајка и отац су могли само кратко да ме посете сваке суботе. Доносили су ми библијске књиге које су ми јачале веру. Иако деца нису могла да имају своје књиге, мени је било дозвољено да их задржим, као и Библију, коју сам читала сваког дана. Такође сам другим  девојчицама говорила о нади да ћемо једног дана живети у рају на земљи, где нико неће бити болестан (Откривење 21:3, 4). Иако сам понекад била тужна и усамљена, моја вера и поуздање у Јехову били су све јачи.

После шест дугих месеци, отпуштена сам из болнице. Иако ми није било боље, једва сам чекала да поново будем с родитељима. Зглобови су ми се још више деформисали и болови су били још јачи. Ушла сам у тинејџерске године веома слаба. Па ипак, са 14 година сам се крстила, одлучна да служим свом небеском Оцу најбоље што могу. Међутим, понекад сам била разочарана у њега. „Зашто ја? Молим те, излечи ме“, преклињала сам га. „Зар не видиш колико патим?“

Доба адолесценције је било тешко. Морала сам да се помирим с чињеницом да ми неће бити боље. Нисам могла а да се не упоређујем са својим пријатељима који су били тако здрави и пуни живота. Осећала сам се мање вредном и повукла се у себе. С друге стране, много ми је значила подршка породице и пријатеља. Никада нећу заборавити Алисију, која је била 20 година старија од мене. Она ми је постала прави пријатељ. Помогла ми је да се не усредсредим на своју болест и да не будем заокупљена црним мислима, већ да размишљам о другима.

Када сам имала 18 година, стање ми се погоршало до те мере да ме је чак исцрпљивало и присуствовање састанцима у Дворани Краљевства. Али користила сам своје слободно време, ког сам имала на претек, како бих код куће пажљиво проучавала Библију. Књига о Јову и Псалми помогли су ми да разумем да Јехова брине о нама првенствено у духовном погледу, а не у физичком. Много сам се молила и зато сам осећала ’изузетну снагу‘ и „Божји мир који превазилази сваки ум“ (2. Коринћанима 4:7; Филипљанима 4:6, 7).

Са 22 године морала сам да прихватим чињеницу да ћу остатак живота провести у инвалидским колицима. Плашила сам се да људи више неће видети мене, већ колица и болесну особу у њима. Па ипак, она су ми вратила извесну меру независности, па се тако „проклетство“ претворило у благослов. У то време ми је пријатељица по имену Исабел предложила да у једном месецу заједно с њом проведем 60 сати у служби проповедања.

У почетку ми је та идеја деловала немогуће. Али молила сам се Јехови за помоћ, и успела сам уз подршку породице и пријатеља. Тај испуњен месец је прошао веома брзо и ја сам схватила да сам савладала страх и стидљивост. Толико сам уживала да сам 1996. одлучила да постанем општи пионир — да сваког месеца проведем у служби 90 сати. Била је то једна од мојих најбољих одлука, која ме је приближила Богу и чак допринела томе да се физички боље осећам. Учествовање у служби проповедања пружило ми је прилику да о својој вери разговарам с многим људима и помогнем некима да постану Божји пријатељи.

У лето 2001. доживела сам тешку саобраћајну незгоду у којој су ми обе ноге биле поломљене. Док сам лежала у болници и трпела стравичне болове, у себи сам се усрдно молила: „Јехова, немој ме оставити!“ У том тренутку ме је жена са суседног кревета питала: „Да ли сте ви Јеховин сведок?“ Нисам имала снаге да јој ишта кажем, само сам климнула главом. „Ја вас знам! Читам ваше часописе“, рекла ми је. Како су ме само те речи утешиле! Чак и у тако јадном стању, могла сам да дам сведочанство о Јехови. Била је то невероватна част за мене!

Кад сам се донекле опоравила, одлучила сам да више сведочим. Док су ми ноге још биле у гипсу, мајка ме је гурала у колицима по одељењу. Сваког дана смо посетиле неколико пацијената, питале их како су и оставиле им библијску литературу. То је било исцрпљујуће, али Јехова ми је уливао снагу.

Задњих година, болови су све јачи. Поред тога, веома ме је погодио губитак оца. Па ипак, трудим се да останем позитивна. Како ми то полази за руком? Настојим да будем окружена пријатељима и рођацима, и то ми помаже да не мислим о својим проблемима.  Када сам сама, читам, проучавам Библију или проповедам путем телефона.

Такође се трудим да уживам у малим стварима, на пример у поветарцу који ми милује лице или у мирису цвећа. То ми даје разлог да будем захвална. Исто тако, добар смисао за хумор чини чуда. Једног дана сам у служби била са једном сестром. Она је на тренутак пустила моја колица да би нешто забележила. Одједном сам јурила низ једну низбрдицу све док нисам ударила у паркиран аутомобил. Обе смо се скамениле, али када смо схватиле да се ништа страшно није догодило, праснуле смо у смех.

Има много тога што не могу да радим. То су жеље на чије остварење морам још да причекам. Често затворим очи и отворим свој „прозор“ у Божји обећани нови свет (2. Петрова 3:13). Замишљам себе здраву — како ходам и у потпуности уживам у животу. У срцу су ми речи краља Давида: „Уздај се у Јехову; буди храбар и нека срце твоје буде јако“ (Псалам 27:14). Иако је моје тело све слабије, Јехова ме јача. Он ми даје снагу у мојој немоћи.