ДО ПРЕ неколико година, Сесар и његова супруга Росио су живели у Калифорнији. Овај брачни пар без деце имао је своју кућу и живео удобним животом. Сесар се бавио инсталацијама за грејање, вентилацију и климатизацију, а Росио је радила у једној ординацији и имала скраћено радно време. Онда се десило нешто што им је променило живот.

У октобру 2009, подружница у Сједињеним Државама је послала писмо свим скупштинама у земљи. У њему је речено да су потребни добровољци са искуством на одређеним пословима, који би привремено служили у Бетелу и помагали у проширењу објеката у Волкилу, у држави Њујорк. Позвани су и они који су прешли старосну границу за бетелску службу. „Због својих година, знали смо да је ово јединствена прилика да служимо у Бетелу“, кажу Сесар и Росио. „Нисмо то нипошто хтели да пропустимо!“ Одмах су предали молбе.

Међутим, прошло је више од годину дана, а њих двоје нису били позвани у Бетел. И поред тога, наставили су да иду ка остварењу свог циља тако што су поједноставили живот. Сесар каже: „Гаражу смо претворили у једнособан стан да бисмо могли да изнајмљујемо кућу. Затим смо из наше куће из снова, коју смо сазидали пре само неколико година, прешли у тај мали стан — из 200 у 25 квадратних метара. Када смо начинили те промене, били смо спремнији да прихватимо позив за Бетел, ако се то икада деси.“ Шта се затим догодило? „Месец дана након нашег пресељења“, каже Росио, „позвани смо да служимо у Волкилу као привремени добровољци. Било нам је јасно — када смо нешто конкретно предузели, Јехова нас је благословио.“

Попут Сесара и Росио, стотине браће и сестара су се жртвовале да би учествовале у грађевинским пројектима у држави Њујорк. Неки од њих раде на проширењу у Волкилу, док други помажу у изградњи нашег главног седишта у Ворвику. * Многи брачни парови су оставили лепе куће, добре послове и кућне љубимце да би потпуније служили Јехови. Да ли их је он благословио што су били спремни на одрицања? И те како.

Примера ради, Веј, по занимању електричар, и његова жена Дебра имају скоро 60 година. Продали су кућу у Канзасу и добар део ствари и отишли у Волкил као бетелски сарадници. * Иако су то биле велике промене, они сматрају да је све то било вредно жртве. Што се тиче рада у Бетелу, Дебра каже: „Понекад се осећам као да сам закорачила у неку слику раја из наших публикација и тамо учествујем у градњи!“

Мелвин и Шерон из Јужне Каролине су продали своју кућу и ствари да би могли да помажу у Ворвику. Није било лако одрећи се свега тога, али за овај брачни пар је част што може да учествује у овако значајном пројекту. Они кажу: „Предиван је осећај радити нешто за добробит браће и сестара у целом свету!“

Кенет, пензионисани грађевинац, и његова супруга Морин имају око 55 година. Преселили су се из Калифорније у Ворвик да би учествовали у градњи. Пре тога су се договорили с једном сестром из њихове скупштине да им чува кућу и замолили чланове породице да помажу Кеновом оцу који је зашао у године. Да ли су зажалили? Ни најмање. „Много нам значи што смо овде“, каже Кен. „Наравно да има тешкоћа, али живот нам је испуњен. Целим срцем препоручујемо ову врсту службе!“

Већина оних који су се ставили на располагање морала је савладати извесне препреке. На пример, Вилијам и Сандра, који имају нешто више од 60 година, живели су мирним животом у Пенсилванији. Имали су успешну  фирму за прецизну механику и 17 запослених. Од детињства нису мењали скупштину и већина њихове родбине је живела недалеко од њих. Када се указала прилика да привремено служе у Волкилу, знали су да то подразумева растанак од свега што им је било блиско и познато. „Највећи изазов је био оставити устаљени начин живота“, каже Вилијам. Али много су се молили и одлучили да то ипак учине, због чега нимало нису зажалили. „Ништа се не може поредити с радошћу која произлази из служења с бетелском породицом“, каже он. „Сандра и ја смо срећнији него икада!“

Рики, грађевински инжењер са Хаваја, био је позван да служи као бетелски сарадник у Ворвику. Његова супруга Кендра подржала га је у томе. Али с правом су бринули како ће то утицати на њиховог једанаестогодишњег сина Џејкоба. Питали су се да ли је мудро да се преселе у државу Њујорк и да ли ће се њихов син снаћи у сасвим другачијој средини.

„Приоритет нам је био да пронађемо скупштину с младима који воле духовне ствари“, каже Рики. „Хтели смо да Џејкоб буде окружен добрим друштвом које ће позитивно утицати на њега.“ Испоставило се да у скупштини којој су припали има веома мало деце, али ту је било неколико чланова бетелске породице. „После првог састанка сам питао Џејкоба шта мисли о новој скупштини, с обзиром на то да нема деце његових година“, каже Рики. „Он ми је одговорио: ’Не брини, тата. Дружићу се с младом браћом из Бетела.‘“

Наравно, ти млади су радо прихватили Џејкоба. Како је то деловало на њега? „Једне вечери, кад сам пролазио поред његове собе, приметио сам да је светло упаљено“, наставља Рики. „Мислио сам да ћу га затећи како игра видео-игрице, али он је читао Библију! Кад сам га питао шта ради, одговорио ми је: ’Ја сам у Бетелу и треба да прочитам Библију за годину дана!‘“ Сувишно је рећи да су Рики и Кендра били пресрећни, не само зато што Рики учествује у градњи у Ворвику већ и због тога што су својом одлуком допринели духовном напретку свог сина (Посл. 22:6).

Градња у Волкилу и Ворвику ће се једног дана завршити. Добровољци који тамо раде свесни су тога да само привремено служе у Бетелу. Да ли ту браћу и сестре брине где ће и од чега живети када се све заврши? Ни најмање. Многи од њих се слажу са оним што су  рекла два средовечна пара са Флориде. Џон, који је радио као шеф градилишта, и његова супруга Кармен, служе као привремени добровољци у Ворвику. Они кажу: „Јехова се увек бринуо да имамо све што нам треба. Ако је до сада био спреман да то чини за нас, сигурно нас неће ни касније оставити“ (Пс. 119:116). Луис, који пројектује противпожарне системе, и његова жена Кенија, служе у Волкилу. Они кажу: „Већ смо видели да нам Јехова великодушно пружа оно што нам треба у материјалном погледу. Иако не  знамо шта нас чека, сигурни смо да ће се он и даље бринути о нама“ (Пс. 34:10; 37:25).

Многи добровољци који помажу у проширењу нашег главног седишта имали су разлоге да се не пријаве. Међутим, они су окушали Јехову, на шта нас он и подстиче речима: „Окушајте ме у томе, молим вас [...] зар вам нећу отворити бране на небесима и излити на вас благослов док не буде доста!“ (Мал. 3:10).

Да ли ћеш и ти окушати Јехову и доживети да излије благослов на тебе? Уз молитву размисли да ли би могао учествовати у неком грађевинском пројекту и види како ће те Јехова наградити (Мар. 10:29, 30).

Дејл, грађевински инжењер из Алабаме, и његова супруга Кети, од свег срца препоручују овај вид службе. О раду у Волкилу кажу: „Ако имате храбрости да испробате нешто ново, видећете Јеховин дух на делу.“ Како се припремити за то? Дејл каже: „Поједноставите, поједноставите, и још више поједноставите живот. Нећете се покајати!“ Гари из Северне Каролине има 30 година искуства у вођењу грађевинских послова. Он и његова жена Морин кажу да је један од благослова у којима уживају у Ворвику то што су могли да упознају многу дивну браћу и сестре, који су цео живот провели служећи Јехови у Бетелу, као и да раде с њима раме уз раме. Гари још каже: „Да би служио у Бетелу, мораш живети једноставно, што је најбољи начин живота у садашњем свету.“ Џејсон из Илиноиса је радио за фирму која се бави постављањем електричних инсталација. Он и његова супруга Џенифер кажу да је рад на проширењу Бетела у Волкилу „нешто најближе преуређивању земље у рај“. Џенифер додаје: „Дивно је знати да Јехова веома цени оно што радимо и да је наша служба повезана са остварењем његове намере. Његов благослов сигурно неће изостати.“