ДОК је одрастао у једном сиромашном делу Обале Слоноваче, Паскал је чезнуо за бољим животом. Пошто се аматерски бавио боксом, питао се: ’Где бих имао прилику да постанем славан и обогатим се?‘ Када је имао нешто више од 20 година, закључио је да би Европа била одлично место за то. Међутим, пошто није имао потребна документа, решио је да у Европу уђе илегално.

Паскал је 1998. године, када је имао 27 година, кренуо на планирани пут. Прешао је границу са Ганом, затим путовао кроз Того и Бенин и на крају стигао у Бирнин Кони у Нигеру. А онда је дошао најризичнији део путовања. Планирао је да у неком камиону пређе Сахару и стигне до Средоземља и да се затим укрца на брод који плови за Европу. Али у Нигеру су га омеле две ствари.

Прво је остао без новца. Затим је упознао Ноу, пионира који је почео да проучава Библију с њим. Оно што је сазнао дубоко је утицало на њега и променило његов поглед на живот. Више није имао циљ да се обогати него да служи Богу. Крстио се у децембру 1999. Да би изразио захвалност Јехови за све што је учинио за њега, 2001. године почео је да служи као пионир у Нигеру, и то у граду у ком је чуо добру вест. Он о својој служби каже: „Ово је за мене најбољи начин живота који могу замислити.“

Попут Паскала, многи су утврдили да су најсрећнији када су усредсређени на остваривање духовних циљева. Зато су се неки из Европе преселили у Африку како би проповедали на подручјима где има мало објавитеља. Отприлике 65 Сведока из Европе који имају између 17 и 70 година преселило се у неке државе западне Африке, као што су Бенин, Буркина Фасо, Нигер и Того. * Шта их је подстакло да се одлуче на тако крупан корак и шта сада мисле о тој својој одлуци?

Ана-Ракел из Данске каже: „Моји родитељи су били мисионари у Сенегалу. Они су увек са толико одушевљења причали о мисионарском животу да сам и ја пожелела да водим такав живот.“ Пре отприлике 15 година, када је имала нешто више од 20, преселила се у Того, где служи у скупштини на знаковном језику. Како је њено пресељење утицало на друге? Она каже: „Касније су се и мој млађи брат и сестра такође преселили у Того.“

Орел из Француске, 70-годишњи брат који је ожењен, каже: „Када сам се пре пет година  пензионисао, имао сам две могућности. Могао сам да мирно живим у Француској и чекам да дође нови свет. Или да предузмем неке кораке и повећам своје учешће у служби.“ Одлучио се за другу опцију. Он и његова жена Албер-Фајет преселили су се у Бенин. „Одлука да се ставимо на располагање Јехови и дођемо овде јесте најбоља одлука коју смо икада донели“, каже Орел и додаје са осмехом: „Испоставило се да је део нашег подручја дуж обале заиста попут раја.“

Клодомир и његова жена Лисјан преселили су се из Француске у Бенин пре 16 година. У почетку су им страшно недостајали породица и пријатељи, па су се плашили да неће успети да се привикну на живот у Африци. Међутим, није било разлога за страх. Доживели су много тога лепог. Клодомир каже: „Током ових 16 година у просеку смо једну особу годишње довели до крштења.“

Себастијан и Жоана, брачни пар из Француске, преселили су се у Бенин 2010. „У скупштини има заиста много посла. Чини нам се да похађамо неки убрзани теократски курс“, каже Себастијан. Какав је одазив људи на добру вест? Жоана каже: „Људи су жедни истине. Чак и кад нисмо у служби проповедања, заустављају нас на улици да би нас питали нешто у вези с Библијом или замолили за публикације.“ Како је пресељење утицало на њихов брак? Себастијан каже: „Наш брак је сада јачи. Право је задовољство што могу по читав дан бити у служби проповедања са својом женом.“

Ерик и његова супруга Кати служе као пионири у ретко насељеном подручју на северу Бенина. Пре отприлике десет година, док су још живели у Француској, почели су да читају чланке о служби проповедања на подручјима где нема довољно објавитеља и разговарали су о томе с пионирима. Тако се у њима јавила жеља да се негде преселе, и то су учинили 2005. године. Били су сведоци невероватног пораста. Ерик каже: „Пре две године је наша група у Тангијети бројала 9 објавитеља, а сада их има 30. Недељом на састанцима имамо између 50 и 80 присутних. Стварно смо срећни што смо сведоци тако великог напретка.“

На какве су препреке неки наилазили? Бењамин је рођени брат Ане-Ракел и има 33 године. У Данској је 2000. године упознао мисионара  који је служио у Тогу. Он каже: „Када сам му рекао да желим да будем пионир, он ми је казао: ’Знаш шта? Могао би да будеш пионир и у Тогу.‘“ Бењамин је размислио о томе. Он каже: „У то време нисам имао ни 20 година. Али пошто су моје две старије сестре већ биле у Тогу, није ми било толико тешко да се и ја тамо преселим.“ Па ипак, и даље је постојала једна препрека. „Нисам знао ни реч француског. Првих шест месеци ми је било тешко јер нисам могао стварно да разговарам с људима.“ С временом је научио француски. Бењамин сада служи у Бетелу у Бенину. Његов посао је да развози литературу и помаже у компјутерском одељењу.

Раније поменути Ерик и Кати су пре пресељења у Бенин служили у Француској на страном говорном подручју. По чему се њихово садашње подручје у западној Африци разликује од оног у Француској? Кати каже: „Није било лако наћи одговарајући смештај. Месецима смо живели у кући без струје и воде.“ Ерик додаје: „У комшилуку је трештала музика до ситних сати. Морали смо да будемо стрпљиви с таквим стварима и да се навикнемо.“ Међутим, обоје сматрају да проповедање на готово нетакнутом подручју носи са собом толико радости да сви ти проблеми изгледају безначајно.

Још један брачни пар из Француске Мишел и Мари-Ањес, који сада имају скоро 60 година, преселили су се у Бенин пре око пет година. Наравно, имали су своје страхове. Неки су сматрали да је то што њих двоје планирају веома ризично, попут ходања по жици. Али они су били сигурни да је Јехова уз њих и зато су се и одлучили на тај корак.

Они који су се преселили на подручја где нема довољно објавитеља истичу да је у припреми за то веома важно планирати, бити спреман на прилагођавање, не прекорачивати буџет и уздати се у Јехову (Лука 14:28-30).

Себастијан ког смо раније поменули каже: „Пре него што смо се преселили, Жоана и ја смо две године штедели новац који би нам иначе одлазио на забаву и куповину непотребних ствари.“ Да би могли да наставе са својом службом, они сваке године неколико месеци раде у Европи, а остатак године служе као пионири у Бенину.

Мари-Терез је једна од отприлике 20 неудатих сестара које су дошле у западну Африку ради проповедања на подручјима где има мало  објавитеља. Она је радила као возач аутобуса у Француској. Међутим, 2006. године је одлучила да узме одсуство с посла на годину дана да би служила као пионир у Нигеру. Врло брзо је схватила да жели да води управо такав начин живота. Она каже: „Кад сам се вратила у Француску, питала сам шефа да ли би неке ствари могле да се промене што се тиче мог посла и он се сложио с тим. Сада од маја до августа радим као возач аутобуса у Француској, а од септембра до априла служим као пионир у Нигеру.“

Они који ’најпре траже краљевство‘ могу бити сигурни у то да ће се Јехова побринути да имају све што им је потребно (Мат. 6:33). Да то илуструјемо примером: Сафира, неудата сестра из Француске, има скоро 30 година и служи као пионир у Бенину. Године 2011, вратила се у Француску да би зарадила новац којим би се издржавала наредне године у Африци. То јој је била шеста година да служи као пионир у Африци. Она прича: „Био је петак, мој последњи дан на послу, али по мојој рачуници требало је да радим још десет дана да бих зарадила довољно новца за следећу годину. Остало ми је још само две недеље до поласка у Африку. Молила сам се Јехови и објаснила му своју ситуацију. Убрзо након тога, звали су ме из агенције за запошљавање и питали да ли бих могла да радим као замена на две недеље.“ Сафира је у понедељак отишла да би јој радница коју је требало да замени показала шта треба да ради. Она каже: „Кад сам стигла, сазнала сам да се заправо ради о нашој сестри којој је требало десет слободних дана да би похађала Школу за пионире. Шеф није хтео да јој да слободне дане ако не нађе замену. Она је баш као и ја преклињала Јехову да јој помогне.“

Нека наша браћа и сестре служе у западној Африци већ годинама и она је постала њихов дом. Други су могли да остану само неколико година, а затим су се вратили у своју домовину. Међутим, искуство које су тамо стекли и даље им користи. Научили су да права срећа у животу произлази из служења Јехови.