ЗА ЈЕВРЕЈЕ у Обећаној земљи година је почињала орањем и сејањем, што је према савременом календару период од половине септембра до половине октобра.

Према лунарном календару од 12 месеци, сваки месец има 29 или 30 дана, због чега је та година краћа од соларне године. Користе се различите методе да би се лунарна и соларна година ускладиле. То се постиже убацивањем додатних дана или повременим убацивањем додатног месеца, обично пре почетка следеће године. На тај начин, календар се усклађује с периодима сетве и жетве.

Међутим, Божји народ је у Мојсијево време почео да користи и верски календар. Бог им је рекао да ће им година почињати у пролеће, од месеца авива, то јест нисана (Изл. 12:2; 13:4). Празник који се тог месеца прослављао био је повезан са жетвом јечма (Изл. 23:15, 16).

„Постојало је једноставно правило на основу ког се одређивало да ли треба убацити додатни месец или не“, рекао је историчар Емил Ширер. „Пасха се славила на дан пуног месеца у нисану (14. нисана), одмах након пролећне равнодневице [...] Међутим, ако би се пред крај године установило да следећа Пасха пада пре пролећне равнодневице, онда се пре нисана убацивао још један [тринаести] месец“ (The History of the Jewish People in the Age of Jesus Christ, (175 B.C.–A.D. 135)).

Јеховини сведоци користе исту методу када одређују датум Спомен-свечаности, која се обележава у пролеће и подудара се са 14. нисаном јеврејског календара. Све скупштине у свету унапред добијају обавештење о том датуму. *

Али како су Јевреји знали када се један месец завршава и почиње следећи? Данас једноставно можемо погледати у штампани календар или календар на свом електронском уређају. Међутим, у библијска времена то није било тако једноставно.

По свему судећи, у време Потопа месец је имао 30 дана (Пост. 7:11, 24; 8:3, 4). Али касније је у јеврејском календару број дана у месецу варирао. Појава младог месеца на небу означавала је за Јевреје почетак новог календарског месеца. То је био 29. или 30. дан текућег месеца.

Једном приликом, и Давид и Јонатан су указали на нови месец кад су рекли: „Сутра је празник младог месеца“ (1. Сам. 20:5, 18). Изгледа да је у њихово време, у 11. веку пре н. е., почетак месеца био унапред одређиван. Како је обичан Израелац могао да зна кад почиње нови месец? Нешто о томе сазнајемо из Мишне, збирке јеврејског усменог закона и предања. У њој пише да је јеврејски врховни суд, Синедрион, имао одлучујућу улогу у томе након повратка Израелаца из изгнанства у Вавилону. У периоду од седам месеци, тај суд се састајао 30. дана у месецу. Његови чланови су одређивали када ће почети следећи месец. На основу чега су то радили?

На узвишицама око Јерусалима били су постављени људи који су посматрали ноћно небо како би видели млад месец чим се појави. Након што би га угледали, о томе би одмах обавестили Синедрион. Када би чланови тог суда сматрали да имају довољно доказа да се млад месец појавио, прогласили би почетак новог месеца. Међутим, шта ако због облака или магле није било могуће видети млад месец? Тада би  било проглашено да текући месец има 30 дана и почео би наредни месец.

Према Мишни, почетак новог месеца објављиван је тако што се палила ватра на врху Маслинске горе, близу Јерусалима. Да би се та вест пренела, ватра је паљена и на другим узвишицама широм Израела. Касније су ту вест преносили гласници. Тако су Јудејци у Јерусалиму и широм Израела били обавештени да је почео нови месец. Захваљујући томе, сви су могли прослављати празнике у исто време.

У пратећем оквиру се налази јеврејски календар на ком су приказани месеци, празници и различите активности током године.