Данас има много различитих превода Библије, то јест Светог писма. Шта бисте ви рекли, да ли ти преводи помажу људима да боље разумеју Библију или их само збуњују? Како и зашто су настали многобројни преводи? У овом чланку ћемо се позабавити тим питањима и уз то ћемо се осврнути на неке од првих библијских превода.

Погледајмо најпре ко је написао Библију и када.

Библија се састоји из два дела. Први део садржи 39 књига у којима су записане „Божје свете објаве“ (Римљанима 3:2). Писање овог дела трајало је отприлике 1 100 година — од 1513. пре н. е. до отприлике 443. пре н. е. Писало га је више верних Божјих слугу и то углавном на хебрејском језику. Овај, хебрејски део Светог писма, познат је и као Стари завет.

Други део има 27 књига, у којима су такође записане Божје речи (1. Солуњанима 2:13). Под Божјим надахнућем су га писали верни Христови следбеници, у периоду од око 60 година — од отприлике 41. н. е. до 98. н. е. Писали су на грчком језику. Овај, грчки део Светог писма, познат је и као Нови завет.

Свих тих 66 књига заједно чине Библију — књигу у којој је записана Божја порука човечанству. Али због чега су настали библијски преводи и зашто је с временом било потребно да се они ревидирају? Ево три главна разлога:

• Да би људи могли читати Библију на свом матерњем језику.

• Да би се отклониле грешке настале током преписивања Библије и тако сачувала чистоћа изворног текста.

• Да би се језик превода осавременио.

 Погледајмо како су ти разлози утицали на настанак два стара превода.

Отприлике три века пре Исусовог рођења, неки образовани Јевреји су почели да преводе хебрејски део Светог писма на грчки језик. Овај превод је касније назван Септуагинта. Зашто је било потребно превести свете списе на грчки? Да би их Јевреји чији је матерњи језик био грчки разумели и да би се одржали у вери (2. Тимотеју 3:15).

Захваљујући Септуагинти, милиони нејевреја који су говорили грчки такође су могли да читају свете списе. Професор Вилберт Хауард за Септуагинту каже: „Средином првог века, она је постала Библија хришћанске цркве, чији су мисионари ишли од синагоге до синагоге ’доказујући оним што је написано‘ да је Исус Месија“ (Дела апостолска 17:3, 4; 20:20). То је био један од разлога због ког су многи Јевреји убрзо „изгубили интересовање за Септуагинту“, објашњава библиста Фредерик Брус.

Како су остале књиге биле писане, тако су придодаване Септуагинти и на крају су обједињене у Библију какву имамо данас.

Отприлике три века након што је Библија завршена, Јероним ју је превео на латински. Тај превод је касније постао познат као Вулгата. Зашто се Јероним прихватио овог огромног посла када су већ постојали преводи Библије на латинском? Према једној библијској енциклопедији, Јероним је желео да „исправи оно што је било погрешно преведено, да уклони очигледне грешке и да врати изостављене делове текста или избаци додате“ (The International Standard Bible Encyclopedia).

Јероним је урадио одличан посао. Међутим, с временом су црквене власти отишле у крајност. Наиме, прогласиле су Вулгату за једини признати превод Библије и вековима нису одступале од тога. Тиме су обичном народу препречиле пут ка Библији пошто је мало ко знао латински.

До отприлике V века, настали су још неки преводи Библије, међу којима је била и сиријска Пешита. Међутим, тек је у XIV веку превођење Библије на језике обичног народа доживело прави процват.

На пример, Џон Виклиф је крајем XIV века објавио први превод Библије на енглеском језику и тако омогућио обичном народу да је коначно разуме. Убрзо након тога, Јохан Гутенберг је изумео штампарску пресу, захваљујући чему су преводи Библије на многим језицима били одштампани и дистрибуисани широм Европе.

С временом се појавило још енглеских превода. Неки су томе приговарали јер нису видели потребу да на истом језику постоји више библијских превода. Због тога је Џон Луис, енглески свештеник из XVIII века, написао: „Језик се мења, а самим тим преводи застаревају и постају неразумљиви новим генерацијама. Зато је неопходно да учинимо све што можемо да би се Библија обратила савременом читаоцу на њему разумљивом језику.“

Изучаваоци Библије су данас у бољој позицији него икада раније да ревидирају старе преводе. Због чега? Дошло је до напретка у познавању древних језика на којима је Библија писана, а у међувремену су пронађени и додатни примерци старих библијских рукописа. Захваљујући томе, неупоредиво је лакше установити шта је стајало у изворном библијском тексту.

Савремени преводи Библије су веома драгоцени. Па ипак, то не значи да су сви они поуздани. * Али ако су преводиоци радили из љубави према Богу, сигурно су дали све од себе да верно пренесу Божју поруку. У такав превод се можемо поуздати.