ЗАМИСЛИТЕ да сте хришћанин у првом веку. У вашу скупштину је од апостола Павла управо стигла једна посланица. Док слушате како се чита, примећујете да је у њој Павле често цитирао „свете списе“, то јест оно што је данас познато као хебрејски део Светог писма (2. Тимотеју 3:15). „Веома бих волео да видим одакле цитира“, кажете себи. Али то не би било баш тако лако. Зашто?

Погледајмо како су изгледали свети списи који су били доступни у Павлово време. Један такав манускрипт може се видети на овој страници. У питању је део из Исаијине књиге пронађен код Мртвог мора. Шта видите? Гомилу текста. Нема знакова интерпункције. Нема ни поглавља ни стихова на које смо данас навикли.

Они који су записивали Библију нису је делили на поглавља и стихове. Само су записивали све што им је Бог говорио, тако да читаоци Божју реч могу разумети у целини, а не само њене делове. Зар тако не читамо писмо које добијемо од неког кога волимо? Прочитамо цело писмо, не само неке делове.

Међутим, то што није било поделе на поглавља и стихове представљало је проблем. Павле је своје цитате могао увести само речима „као што је написано“ или „као што је Исаија прорекао“ (Римљанима 3:10; 9:29). Било би их веома тешко наћи уколико не бисте добро познавали свете списе у целини.

Поред тога, ти свети списи нису били кратак и једноставан текст. До краја првог века, постали су збирка, која се састојала од 66 књига! Због тога су они који данас читају Библију захвални што је она подељена на поглавља и стихове, јер тако могу лакше да нађу оно што траже, као што су многи цитати које је у својим посланицама Павле цитирао из хебрејског дела Светог писма.

Због тога се можда питате: „Ко је поделио Библију на поглавља и стихове?“

Заслуге за увођење поглавља у Библију приписују се енглеском свештенику Стивену Лангтону, који је једно време био кентерберијски надбискуп. Он је то учинио почетком XIII века, док је држао наставу на Универзитету у Паризу.

Пре његовог времена, многи изучаваоци су експериментисали с поделом Библије на мање делове, то јест поглавља, углавном ради лакшег сналажења. Можемо само замислити колико би једноставније било пронаћи неки стих у једном поглављу уместо у целој књизи, као што је књига пророка Исаије, која се састоји од 66 поглавља.

Међутим, то није било лако спровести у дело. Постојали су различити и неусклађени системи. На пример, према једном је Марково јеванђеље било подељено на 50 поглавља,  а не на 16 како је данас. У Лангтоново време у Париз су долазили ученици из многих земаља и са собом доносили своје Библије. Међутим, није било лако пратити наставу. Зашто? Зато што поглавља у Библијама предавача и студената нису била иста.

Зато је Лангтон изумео нови систем поделе на поглавља. Његов систем се „допао читаоцима и преписивачима“, наводи се у једној књизи, и „зато се веома брзо проширио по Европи“ (The Book—A History of the Bible). То је подела која је и данас заступљена у већини Библија.

Око триста година касније, средином XVI века, Робер Етјен, чувени француски штампар и изучавалац, отишао је корак даље. Он је желео да што више људи изучава Библију. Запазио је колико би било корисно имати једнообразан систем нумерисања не само поглавља већ и стихова.

Он није био зачетник те идеје. Други су већ учинили нешто на том пољу. На пример, вековима раније су хебрејски преписивачи поделили хебрејску Библију, која се често назива и Стари завет, на стихове, али не и на поглавља. Међутим, као што је то био случај и с поделом на поглавља, није постојао истоветан систем.

Етјен је у грчки део Библије, то јест Нови завет, увео поделу на стихове и сјединио га с хебрејским делом, који је већ био издељен. Године 1553, објавио је прву целу Библију на француском, с готово истом поделом на поглавља и стихове која се данас може видети у већини Библија. Неки су били критични према том подухвату, говорећи да стихови цепкају Библију на мање делове и да она због тога изгледа неповезано. Али његов систем су брзо усвојили и други штампари.

Подела на поглавља и стихове изгледа као једноставна идеја. Она сваком стиху даје јединствену „адресу“. Тачно је да није надахнута од Бога и да је због ње понекад текст Библије прекинут на необичном месту. Али нам олакшава да пронађемо стихове, подвучемо оне који нам посебно значе и поделимо их с другима, баш као што бисмо то учинили с мислима из неке друге књиге.

Колико год нам подела на стихове и поглавља олакшава сналажење у Библији, немојмо заборавити колико је важно читати је и разумети целу. Зато је много боље читати стихове у контексту, а не одвојено. То ће нам помоћи да се добро упознамо са светим списима који нас „могу учинити мудрим“ како бисмо добили спасење (2. Тимотеју 3:15).